Dušan Kovačević: Budućnost naroda na Balkanu u Evropskoj uniji

Budućnost naroda na Balkanu biće ili u Evropskoj Uniji ili će to biti manje-više kolonijalne zemlje, što mislim da će se najverovatnije dogoditi. Nalazićemo se pod protektoratom ili Evropske Unije ili nekog saveta koji će formirati za specijalno nadgledanje plemena na Balkanu. Izmisliće neka ljudska prava ili nešto drugo što će biti prijemčivije za slušanje.

Ovo je u intervjuu za Glas srpske rekao istaknuti dramski pisac i scenarista Dušan Kovačević, autor kultnih filmova i predstava koje su obilježile cijelu jednu epohu i donijele mu mnoga međunarodna priznanja.

Tvorac koji je svojim perom mnogim junacima udahnuo život i besmrtnost, posle osam godina ponovo radi pozorišni komad koji bi trebalo premijerno da bude izveden krajem ove godine. Posle trogodišnjeg napornog rada na filmu “Sveti Georgije ubiva aždahu”, dramski pisac i scenarista Dušan Kovačević odlučio je da se, bar u dogledno vreme, posveti samo pisanju. Ekskluzivno za “Glas Srpske” on najavljuje da će ovaj najskuplji ikad snimljen srpski film, premijerno biti prikazan u oktobru u Banjoj Luci.         

- Film “Sveti Georgije ubiva aždahu” snimljen je zahvaljujući velikoj pomoći Republike Srpske i premijera Milorada Dodika, i verujem da ćemo do premijere dobiti opremu koja će omogućiti gledaocima da ga vide sa specijalnim efektima i specijalnim tonom. Nedavno smo imali sastanak da bismo videli da li taj naš strani koproducent može da nam obezbedi tu tehniku. Do tada treba da se uradi kompletna muzika, ton, završe neki tehnički detalji, eventualno uradi nadsinhronizacija. Obavezni smo da ispoštujemo kvalitet koji mora da bude vrhunski, a sve to traži vreme.

* GLAS: Šta Vas je podstaklo da se upustite u tako veliki projekat, s obzirom na to da kod nas gotovo nisu snimani filmovi o Prvom svetskom ratu?

KOVAČEVIĆ: Pre svega me je motivisala jedna dobra ljubavna priča, bez obzira na to što je reč o ljubavnom trouglu, ali je to i priča o ženi koja se na početku 20. veka pokušava da izbori za neko svoje ja, svoja prava na Balkanu. To je istinita priča koja je svoj epilog imala sa početkom rata i Cerskom bitkom, kad se Srbija našla na udaru. Ovaj film će sigurno biti duboko antiratni. Sigurno neće ići u domen filmova kakvi su većinom bili filmovi iz NOB-a, koji su govorili da je rat epoha koja obeležava vreme i uzdiže ljude. Ta je priča na ovim prostorima ispričana na jedan užasan način.

* GLAS: A film je često korišćen kao propaganda?

KOVAČEVIĆ: Voleli mi to ili ne, film je najmoćnije delo koje može da se bavi umetnošću, ali se vrlo često bavi propagandom. Najčešće se pokušava da se spoje umetnost i propaganda, da se pod vidom umetnosti nešto ispriča i dokaže.

* GLAS: Hoće li onda “Sveti Georgije ubiva aždahu” biti naša propaganda?

KOVAČEVIĆ: Ne volim kad se film zloupotrebljava, kada vidite političku podlogu, onda on obično ima jednokratnu upotrebu kao novost ili vest u jednom danu.

* GLAS: Šta mislite kako će, na primer, jedan Austrijanac da gleda na ovakvu Vašu interpretaciju činjenica iz Prvog svetskog rata?

KOVAČEVIĆ: Često se pitam kako jedan Nemac gleda na strašne filmove o Drugom svetskom ratu od kojih bar jedan bude u nominaciji za “Oskara”. Ako znate šta je film i koliko je on moćan, onda sa njim počnete da se ozbiljno bavite na nivou države. Kad je sniman “Pijanista”, oni koji su ga radili su vrlo dobro znali šta snimaju i kad je taj film dobio “Oskara”, oni su, zapravo, dobili neuporedivo više od same nagrade. Dobili su neverovatnu potvrdu da je jevrejski narod stradao, i to tako što je taj film videlo 500 miliona ljudi širom sveta na festivalima, a onda i četiri milijarde kasnije na televiziji. Gde ćete veću moć propagande!

* GLAS: Posle onog što ste videli, hoće li film “Sveti Georgije ubiva aždahu” uspeti da izazove kod publike snažnu antiratnu reakciju? 

KOVAČEVIĆ: Ovaj film će sigurno pokazati strašnu stranu rata. Moj veliki i dragi prijatelj Borislav Mihajlović Mihiz govorio je da je sve ono što nam se događalo 90-ih godina i što nam se događa danas posledica Prvog svetskog rata i stradanja Srba. Mi se nikada nismo oporavili posle te užasne golgote. Srbija je iz tog rata izašla kao pobednik, ali joj je to saopšteno skoro na samrti! Te pobede u moralnom smislu, a u faktičkom i u ljudskom smislu desetkovanje zemlje je nešto što kao strašnu opomenu moraju da shvate današnje generacije i one koje dolaze posle.

* GLAS: Nedavno ste promovisali svoju novu knjigu “Dvadeset srpskih podela”, pa kakve su prve reakcije čitalaca?

KOVAČEVIĆ: Prijatno sam se iznenadio jer je reakcija neuporedivo bolja nego što sam očekivao. Većina mi je rekla da im naslov izgleda kao dosetka, ali da je zapravo duboko tačan. Još u najranijem detinjstvu sretao sam ljude koji se svađaju, a povod je mogla da bude stopa zemlje ili filozofska diskusija o tome da li ima Boga ili ga nema. Šta god da se pokrene kao polemika, ako četvorica sede za stolom ili će svako od njih da ima svoje mišljenje ili će, u najboljem slučaju, da se podele dva protiv dva. Ali da se sva četvorica slože oko nečeg, to još nisam doživeo! Zato su mi još od detinjstva te naše podele izazivale zaprepašćenje do nadrealnog mučenja.  

* GLAS: Šta ste ustanovili kao razlog naših podela - genetiku, vaspitanje ili mitove?

KOVAČEVIĆ: Mislim da nam poprilično nedostaje racionalnost i da smo skloni rešavanju problema prvenstveno emocijama, a kad ih istrošimo, onda dolazi ono naše čuveno kajanje i rečenica - E da mi je ova pamet nekad bila! Stoga nastaju te velike istorijske greške da se ponašamo kao moćan narod, kao bogat narod, mnogoljudan, a zapravo sve to zajedno nismo. Činjenica je da nas ima na jednom malom prostoru, da po broju stanovnika stajemo u predgrađe nekog megalopolisa, da smo stalno na ivici siromaštva, jer se u ratovima uništi ono što smo imali, da smo po natalitetu na ivici nestajanja. To su činjenice, sve ostalo su emocije. Ako se bavite činjenicama, možete da pomognete u razumevanju svih problema.

* GLAS: Pošto ste od filma u dogledno vreme odustali, šta sad pišete?

KOVAČEVIĆ: Upravo radim novi pozorišni komad koji bi trebalo da se izvede do Nove godine. Osam godina sam napravio pauzu u pozorištu, što mi se nikad ranije nije događalo. Pozorišna čarolija koja je zasnovana na velikoj klaustrofobiji pomalo me je umorila. Želeo sam malo da otvorim prozor i vidim realno svet, jer u pozorištu kad otvorite prozor uđe reflektor. U toj želji da radim nešto drugo, pojavila se moja priča o diplomatiji, o radu na filmu i pisanje knjige. Sad sam osetio potrebu da jednu staru priču, koju sam imao kao belešku, napišem. 

* GLAS: Kako Vam to izgleda posle osam godina pauze?

KOVAČEVIĆ: Ponovo sam se vratio kući! To je najlepše osećanje, jer su mi dramske priče najbliže. Deskripcija je nešto što mi liči kao opisivanje sveta sa vrha planine, a drama je nešto što opisuje stvarni svet. To su dva ugla gledanja. Pisac romana ima neko božansko osećanje u pristupu svetu. Pisac drame je čovek koji sluša ljude kako pričaju, ne opisuje ih preko fizionomije lica i nekih unutrašnjih monologa, nego je u potrazi za njihovom karakterizacijom kroz govor. To je ono što me zanima i mislim da je to nešto što je najbliže istini. Vi kad sretnete čoveka možete da dobijete neke pogrešne slike, da za nekog čak pomislite da je gospodin ako zna da se obuče. Posle par rečenica ustanovljavate suštinu, šta se krije iza tog odela. Posle sat vremena, ako imate iskustva u razgovoru sa različitim ljudima, vi ćete tačno da znate s kim razgovarate. U pozorišnom monologu i dijalogu se skriva kompletan eksterijer. Čovek uđe na scenu i kaže: “Evo došao sam kroz ovu kišnu noć. Putujem već dva dana”, i već u tom trenutku vi stvarate film u glavi i ono što on priča prevodite u sliku. S te strane, pozorište može da bude interesantnije od samog filma.

* GLAS: Kad neko toliko piše kao Vi, postavlja se pitanje a šta volite da čitate?

KOVAČEVIĆ: Verovatno da je jedna od prvih knjiga koju sam pročitao čim sam naučio slova bila Branka Ćopića. To je pisac koga veoma volim. Danas često čitam ono što mi treba za posao kojim se bavim. Na mom stolu je sad sigurno oko tridesetak knjiga koje sam dobio ili kupio i koje nameravam tokom leta da pročitam.

* GLAS: Da li radije čitate domaće ili strane pisce?

KOVAČEVIĆ: Kao veoma mlad uživao sam u čitanju domaćih pisaca, možda zato što sam odrastao u Mačvi, gde su potekli mnogi mitovi i priče, pa sam ih čitao kao priče iz susedstva. Bežeći od obavezne socijalističke literature, čitali smo priče koje su bile iz nekih dalekih i nepoznatih zemalja. Tako počneš da tražiš neki svoj ton, kao u muzici, i vezuješ se za jednu vrstu osećajnosti. Kasnije, razmišljajući o tome šta sam u mladosti voleo da čitam, vidim da sam bio na tragu onoga čime ću se kasnije baviti. Bilo da su to Able, Mark Tven ili Nušić, pisci koji su o ozbiljnim stvarima pričali na jedan poseban način.

* GLAS: Šta onda kažete kad Vas nazovu Nušićem novog doba?

KOVAČEVIĆ: To su priče da me uplaše!                    

Romantična slika

Vrlo često se dešava naročito u politici da do podneva mislite jedno a od podneva, posle nekih novih informacija koje dobijete, nešto sasvim drugo. Jednostavno ste sluđeni činjenicom da i za jednu i za drugu opciju imate skoro isti broj argumenata. Ako vas neko pita da li ste za Evropu i vi kažete da, a onda napravite deset stvari, sledi i sabiranje šta je sve to Evropa učinila i koliko vam je u nekim situacijama zagorčala život. Uvek se u poslednjih 200 godina uplitala na ove prostore i dolazeći kao prijatelj ponašala kao najgori neprijatelj. Onda kažete pa nije ni to tako lepo. Opet je reč o nekoj našoj romantičnoj slici, rekao je Dušan Kovačević.

Čarolija literature

Ustanovio sam da se sa profesionalizmom gubi ona nevina želja za čitanjem koju imaju mladi ljudi željni čarolija literature. Nekad počnem da čitam knjigu i svidi mi se početak, a kad krenem da razmišljam o tri moguća dramaturška opredeljenja, pisac izabere neko četvrto i to, po mom mišljenju, najlošije rešenje.

Srbija monarhija

* GLAS: Kao član Krunskog Saveta, šta mislite da možete da promenite?

KOVAČEVIĆ: Član sam Krunskog saveta iz ubeđenja jer je Srbija kao monarhija izgradila sve što se danas može videti. Ime, zastava, himna sve potiče iz tog vremena. A onda je od 1945. počelo njeno temeljno urušavanje, da bismo došli do današnje situacije kad ne znamo ni gde nam je granica, kad je 50 odsto ljudi za to da po svaku cenu budemo deo Evrope, a drugih 50 odsto da ne postanemo njen deo ni po jednoj osnovi.

Takva situacija deli biće na ono što je ono iskonski, ono što ono duboko, emotivno oseća i čemu pripada, i na ono što mu je usađeno i što pokušava da bude, a što na ovoj zemlji ne uspeva. Neko mi kaže - ali kralj se verovatno neće vratiti i Srbija neće biti monarhija. Pa meni je prijatnije da budem blizak jednoj ideji koja ne mora da se ostvari, ako je to volja naroda, nego da budem uz ideju koja je ostvarljiva a pogubna. Prema tome, neka svako izvoli i bude deo neke političke opcije za koju misli da je najbolja, a on će sam da nosi posledice svog opredeljenja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.