Дрино водо, не рони ми аде

Подрињци своју ријеку Дрину називају Зелеником, јер јој је вода најчешће смарагдне боје. Тим именом најчешће је називају у пјесмама - народним и умјетничким. Можда баш због те чудесне боје Дрину Зеленику одувијек је и хтјела пјесма.

Хтјеле су је и пјесма чобанска и момачка, дјевојачка и жетелачка, сватовска и путничка, ратничка и паорска, чамџијска и лађарска, воденичарска и бећарска, скелеџијска и помељарска...

И Зеленика воли пјесме. И хоће их. Напросто их мами и иште да јој клизе по њеној смарагдној води, да јој прескачу букове и газове, да се одбијају о њене модре врбаке и пењу јој се уз висове брда, да извиру из њених источника и одзвањају о градске зидине, о стијене и шуме.

Пјесма милени Зеленику, заклиње јој се, кличе јој као сокоградски орао, храбри је, куне и проклиње... Моли је да не рони аде, да не одаје тајне, да увијек буде иста...

Дјевојке Зеленику пјесмом моле да им поздрави њихове драге и да им поручи да не пију воде Саве, јер су је затровале виле.

Момци желе да им Зеленика буде као жена. Поете још веле да им Дрине Зеленике никад није доста. Пјесма за пјесмом. Кајда за кајдом. Рима за римом. Нижу се - дрчне и грлене, милене и тихе, жалосне и болне, пркосне и бучне, јецаве и кликтаве.

У пјесмама Дрина Зеленика час је мила и гргољива, час подмукла и туђа, па силна и бијесна, мутна и крвава - али увијек упарађена као стара дама. Таква је одувијек била - и кад подивља и повилени, и кад запјени и узвришти, кад се замути и закрвави.

Она је упарађена дама и када се цакли на мјесечини, и када гргољи по спрудовима, и када се разлијева старачама, и када дере тјеснацима... Таква је од када је настала, јер тече земљом вилинском. Тече кроз чудне свјетове и давнине давне. Дрина Зеленика је борба непрестана.

Увијек је сама и своја и са својом дјевичанском чедношћу. Од свих ријека једино она може проћи кроз тајна, невиђена и вилинска врата и ући у чудновате свјетове. Можда је зато и хоће пјесма.

Увијек се лако удјене у риму, па и када надолази од бријега до бријега, и када буде плитка и топла, мутна и ледена,  хитра и бистра...

Двери које Зеленику уводе у чудновате свјетове наједном се појаве на неком њеном буку, на хриди, у затону, у старачи, поред аде или у плићаку. Те се двери отварају без шкрипе и треска - широко и нечујно, па човјеку, Дринином сапутнику, и не дозволе да се прибере, да се припреми за улазак у тај нови свијет вилинске земље.

Зеленика га неочекивано увуче у нешто ново - у  чудновати крајолик. Испод Гучева дринске двери отварају широк, до тада невиђен свијет - посестримство Семберије и Мачве.

Нижу се онда кроз равнице равне ада за адом и старача за старачом, нестају и настају газови и живи ријечни ток, спрудови и букови, наноси и отоке, плићаци и вирови. Около перваз модрих гора - Мајевице, Гучева, Цера и Фрушке.

Слика за рам - свијет лијеп, дражестан, танкоћутан... Чудесан свијет. Бисер тог свијета су роћевичке, батарске, јањарске, бадовиначке, балатунске и црнобарске аде. Нанизане као перле на невјестином ђердану.

Модри врбаци, спрудови, вирови, аде, облуци - Дрина их у свом чудотворству рони и мијења. Очас умјесто газа и плићака начини дубоки вир, умјесто бездана спруд. Од живог тока створи старачу и отоку. И иде. Увијек на исток. Неумитно и стално. Рони обале, гута њиве и врбаке,  ствара шљунак и пијесак.

С почетка 19. вијека Зеленика је у семберском селу Међаши, поред Вишњице, текла скоро под самим прозором највећег српског епског пјесника Филипа Вишњића. Када је пјесник са породицом 1809. године пошао устаницима у Мачву, скоро са кућног прага закорачио је на њену обалу. Два вијека касније Дрина се помјерила на исток скоро четири километра. Поред Вишњице је сада њена старача, а воде има једино у гласовитом Николића виру подно Филипове некадашње куће.

Зеленика са адама односи успомене на дјетињство, на момковање, на први ћурлик фруле и први заплет кола, на тајне јавке, на буне и устанке, на набрекле дјевојачке груди, на мајчино млијеко, на врелу варенику и меке уштипке, на тврду проју и постан пасуљ, на змајеве и соколе, на зов даљина и чуперке неба...

Грлени Бадовинчани, мјештани великог мачванског села код Павловића моста, поред осталог, пјевају: "Дрино водо, не рони ми аде. Хај - вај. Не рони аде и не одај тајне... Хај - вај."

Пјесмом тако веле својој Дрини Зеленики да им она и живот значи, те да им зато сачува успомене. Кајдом је милене да им не трга из њедара снагу и врелину.

Бадовинчани без ада су као без руку и ногу. Као без очињег вида. Воле своју Зеленику иако им она и даље рони земљу, а матицу им приближава првим праговима у селу.

Бадовиначки сликар Стојан Аничић Оки често је са пјесницима на њеној обали. Док јој поете плету вијенац од стихова и рима, Оки Аничић смарагдне јој воде, обале, гасове, букове, спрудове и врбаке "преноси" на своја платна.

И њему Дрина Зеленика односи аде, али, као и осталим Бадовинчанима, оставља успомене. И чува им тајне. И не одаје их. А тајни је овдје толико колико је и у ријеци воде.

Подрињци ријеку моле пјесмом, а како би другачије и могли, јер само послије пјесме она не одаје тајне, чак ни оне за које ни рођена мајка не смије знати.

Тајне на Зеленики увијек су преголеме, па их зато она скрива по адама и брзацима.

Крију се овдје тајне и када се ходи и броди, и када крије и бивакује, када се љуби и воли, отима и дарује, лијечи и баја, коси и носи, завјетује и куне, памти и казује, војује и мирује...

Једино пјесма може да умилени Дрину. Ништа друго не помаже - ни камен да је успори и сузбије, ни обала да јој начини препреку и да је зајази, нити стијена да је казни и притисне.

Ништа осим пјесме. Дрина нит' ромори нит' говори. Она таји.

Нијема је и кад храни и лијечи, и кад бучи и хучи,  кад удара и милује, кад чува и помаже, кад дави и плави, дроби и ваља, круни и дуби.

Ријека зна и да љуби и да се смијеши. Таквој ријеци у земљи виловитој само пјесма може напипати танку жицу и умиленити јој ћуд.

То зна и пјесник Љубомир Ћорилић, па зато пјесмом жели да заустави своју ријеку, да је блиставу разлије по свијету, да је, као прву љубав, на жедне кршеве насисану сручи, па да се не зна ни који је облак шаље, нити која је обала прима.

Љубомир жели да обљуби своју Дрину Зеленику, њежну и грубу, да јој се у зјеницама крије како би му се она, као вјерна љубовца, могла надати и бити само његова казна.

Смарагдна ријека зна да залуди свакога ко јој приђе и да из пепела подигне нејаке птиће. Њој и брегови шапатом звоне.

Дрински шапати најљепше звоне испод Лознице, па им Ћорилић прилази као светилишту, да отвори Зеленикине двери које су ту, подно Гучева, па да умилени своју ријеку да га кроз њих пусти у свој чудесни свијет.

Тајне

Тако и пјесник Владан Ћосић поемом покушава да умилени Дрину, јер добро зна да је његова Зеленика ноћу подмукла и туђа и да се баш тада највише ломи у таласима. Пјева јој иако зна да га она лаже када љуби његову Мачву. И Ћосић, као и Бадовинчани, моли Дрину да му не ода тајне. Он одавно има тајни - још од времена када се са вољеном крио на шљунку и говорио јој стихове. То су вреле тајне првог пољупца, дрхтаја, нијемости, грча, обамрлости и страсти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.