Драж старих ћупова

БAЊA ЛУКA - Стари глинени лонци, дрвене преслице и вретена, богато украшене народне ношње, само су дио збирке Етнолошког одјељења Музеја Републике Српске.

Оно што је некада представљало дио свакодневног живота људи, као што је ручна израда одјеће, посуђа, накита, сада је брижљиво сачувано као дио сталне поставке музеја.

На значај старих заната подсјетио је и кустос етнолог Музеја РС Владимир Ђукановић, који се осврнуо на вријеме када су људи живјели искључиво од продаје рукотворина. Један од заната који су свакако били незаобилазни било је и лончарство. 

- На мјестима гдје је било квалитетне лончарске земље - "иловаче", у довољним количинама, развијало се лончарство. Уз помоћ ручног кола прављено је различито посуђе и други употребни предмети - рекао је Ђукановић и додао да су главни центри за израду лончарских производа у Босанској Крајини били Мркоњић Град, Ивањска и Демишевци код Санског Моста.   

Као једну од занимљивости везаних за лончарство Ђукановић је навео да се овим занатом никада нису бавиле жене, осим што су помагале код припреме материјала.  

- Лончаруша се вади из јама дубоких два до три метра. Међутим, свјежа земља није добра за рад, већ је треба припремити. Земља се прво добро осуши и истуца до величине ораха и очисти од каменчића и осталих примјеса. Затим се ставља у корито, које је издубљено из комада дрвета, и "загаси" - описао је Ђукановић.

У корито се послије два дана додаје "врста", прашина која се добија од калцитног камена. Маса се затим мијеси ногом, а то траје и по неколико сати, послије чега може да се обликује.

- Лончари су правили лонце, ћупове, дагаре, петњаке, пекве, разне здјеле. Ипак, лонци су били основни производи, а међу њима су обручани или округљаши, као и рује или рујице. Они већи називани су ћупови и служили су за чување хране, а највећи су прављени за пшеницу - испричао је Ђукановић.

Дагара је била глинена посуда у којој се чувало скувано млијеко и кајмак, а на врху је имала удубљење, "изљевак". Умјесто тањира, постојале су мале здјеле из којих се јело.

Да би глинено посуђе имало и естетску вриједност, лончари су га украшавали шараљком, дашчицом која је на једном крају заоштрена, а други крај је шири и пљоснат. За глађење лонца током обликовања користила се кожица, комадић штављене коже.  

Брижљиво обликовани лонци, ћупови, здјеле, смјештени на полицама Музеја РС, под оком посјетилаца тако постају прави мали водич кроз етнологију.   

Земљани сач 

За печење хране служила је пеква, земљани сач. То је поклопац звоноликог облика којим се поклапало припремано јело, затрпавало се пепелом и жаром на огњишту и на тај начин се пекла храна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.