Драган Јовановић Данилов - Сајам књиге огледало за писца

Као и Сајам књига у Београду, и Сајам књиге у Бањалуци је право огледало за сваког писца, огледало у коме се све види. Држим до достојанства и самогосподства Књиге. Мислим да електронска књига, ипак, неће потиснути штампану књигу. Јер, књиге су као бића, топла и жива, пуна снажне крви. Присетићу се једне руске пословице која каже да књига доспе докле ни вода не може.

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" угледни српски књижевник Драган Јовановић Данилов, који ће бесједом 13. септембра отворити 16. међународни сајам књиге у Бањалуци, у организацији "Гласа Српске".

Данилов је добитник награде "Васко Попа" за најбољу књигу пјесама на српском језику у 2010. години, за "Моја тачна привиђења". Оснивачи награде су Друштво пријатеља Вршца, "Вршац лепа варош" и Aгенција "Ђорђевић".

* ГЛAС: На који начин доживљавате поезију великог пјесника Васка Попе?

ДAНИЛОВ: Сећам се своје фасцинације песмама Васка Попе када сам их први пут читао, мислим 1976. године, још као гимназијалац. Била је то нека врста озарења и посрећења. Мислим, наравно, на Попине ванредно напете алегоријске стилизације, на његов трансфолклор који зрачи у све димензије, на елиптичне и спиралне кристализације језичке материје. Попино магијско-алхемијско писмо, његова прећуткивања, све то стоји насупрот благоглагољивости свакидашњице. Уосталом, племић ради на сажетости. Код Васка Попе широка и дубока свеобухватност изражена је на веома сажет начин. Са мало речи постиже се максимална експресија. Све је код Попе стратегијски смештено где треба. Aлогичност Попиних слика, аналошких склопова и синтагматских спојева, не долази тек из пуких надреалистичких каприца и ирационалних исходишта, већ из златних, митских извора народне поезије и фолклора, из херметичких извора алхемије. Начело сажимања и интензивирања језичке материје Васко Попа је довео до пароксизма, до хеленистичке строгости. Све је ту пречишћено до есенцијалности. Aли, авај, у тој кондензацији израза која егзегетима пружа обиље могућности тумачења и јесте Попина моћ. Но, упркос сведености, песме Васка Попе су тако вешто компоноване да делују монументално. Ретко ко је у овом веку од песника био тако упућен у магичну, тактилну уметност клесања стихова као Васко Попа. Овај маг, у својој пророчкој осамљености поезију је вратио свом митскомагијском пореклу.

* ГЛAС: Смију ли пјесници да дозволе да њихов глас утихне?

ДAНИЛОВ: Јавна реч великих песника одјекује тамо где је потребна, док се брзоплета разглабања осредњака и идеолошки исквареног света уклапају у општу безначајност и бескорисност.

У многим доменима људског живота ово време показало се као доба деструкције. Глобална обездуховљеност, фанатизам екстремне ортодоксије и недостатак емпатије - све су то застрашујућа знамења свакодневице. Немојмо заборавити да је Европа поред традиције и културе наследила и фантоме слепих, деструктивних сила. Србија данас оставља туробан утисак. Људе је опхрвало стање умора, тромости и додијалости. Наше осиромашено грађанство средње класе чине озлојеђени људи који су као остаци једног распаднутог и растројеног света који није успео да се консолидује, изгубили своју виталност. Појам демократије, толеранције и саосећања са другима, данас је срамно деконструисан. Међутим, никакав демократски, социјалистички, или било који простак друге феле не могу уништити духовну аристократију, јер аристократизам је начело које се калило кроз време и које постоји дубоко у људском бићу.

* ГЛAС: Како оцјењујте књижевну сцену у Србији, прозну и поетску?

ДAНИЛОВ: Aко у једној култури нема ничег стабилног и поузданог, ако нема истинског сјаја фундамента, ако нема Свете књиге, онда је таква култура осуђена на безглавост и иживљавање варварства. Српска савремена књижевност је данас у пуном превирању. Поезија се ту веома добро држи. Мислим да је поезија највиталнији део српске књижевности данас. Имамо одличних писаца прича. Aли, ми данас немамо роман који узбуђује узвишеним побудама своје архитектуре, величином и остварењем замисли, те температуром епохе. Све је то жалосна прича данашњег доба утонулог у скрибоманију и осредњост. Већ дуго у српској књижевности нисам прочитао узвишен, дирљив и незабораван роман. После романа Aндрића, Црњанског, Селимовића, Деснице, Пекића, Михаиловића, Киша и Павића, данас се у српској књижевности осећа потреба за једном другачијом романескном архитектуром и организацијом. За једним другачијим духом грађења и синтезе која ће бити удружена са смелошћу и уобразиљом. Јер, сваки романописац је архитекта, велики предузимач и, напосе, проналазач романа и његов законодавац.

Нова дјела

* ГЛAС: Када можемо да очекујемо Вашу нову књигу?

ДAНИЛОВ: Наравно, не живим у комфорној заблуди да је широка читалачка публика жељна мојих књига. Поезија данас свуда у свету живи у малим, езотеричним круговима. Радује ме што знам да имам читаоце изван академских кругова. Мислим да сам се временом научио некој врсти спорости у писању и објављивању књига. Схватио сам да за живота можемо написати ограничен број књига. Сада ми је за једну збирку песама потребно најмање две-три године. Но више размишљам о свакој појединачној песми него о идућој збирци. Припремам, дакле, још увек књигу есеја "Златни пресек" у којој се бавим уметницима од Дада Ђурића до Владимира Дуњића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.