Драган Илић, визуелни умјетник из Њујорка: Бацање оловака умјесто шамара

Шта је човек? Човек није ништа друго него биолошка машина. Та машина има своје алатке које су руке, очи итд. Aли, сада је та биолошка машина ограничена. Значи, ако хоћемо да урадимо нешто ново - а то ново захтева специфична средства да се та идеја изведе - ми смо ту ограничени. Зато нам, да бисмо извели тај рад или ту активност, треба помоћ. У мом случају је јако важно да имам та помагала – као што су роботи, компјутери, ласери итд.

Ово је за "Глас Српске" рекао визуелни умјетник из Њујорка Драган Илић, који је недавно у београдском "Центру за културну деконтаминацију" извео перформанс "The People I Don't Like". Рођен у Бегаљици 1948. године, Илић се школовао у Канбери и Сиднеју, а од 1977. године живи и ради у Њујорку, гдје је заузео важно мјесто у круговима тада веома активног умјетничког покрета везаног за Ист Вилиy, у којем сарађује са умјетницима и критичарима попут Кики Смит, Давида Војнаровица или Карла Маркомика. Најновија умјетничка истраживања Драгана Илића крећу се у сфери роботике и комбиновања компјутерске технологије са перформативним могућностима роботизованих машина.  

* ГЛAС: Из чега се састоји перформанс "The People I Don't Like" који је изведен у Београду?  

ИЛИЋ: Перформанс "The People I Don't Like", који изводим од 1979. године, састоји се од најмање 50 хиљада оловака које су остављене на располагање публици и мене који преузимам идентитет појединих моћних личности, које су нам учиниле много зла и чија имена изговарам. На пример, "Ја сам Ричард Холбрук, ја сам Милошевић, Буш" итд. Кад се представим као они, мене у том моменту највише занима интензитет мржње публике према тој личности коју представљам и јачина којом бацају оловке на мене.

* ГЛAС: У Вашем раду, оловка као објект и симбол алата је јако важна. Да ли она представља више од тога?

ИЛИЋ: Оловка као главно средство у мом раду појавила се 1974. године, интуитивно кроз цртеж. Био сам незадовољан до тада радећи једном оловком или четком. Да ли је то бес или жеља, не знам, тек зграбио сам пуну шаку оловака и почео да цртам. Приметио сам огромну разлику између једне оловке и пуне шаке оловака; одједном сам добио паралелне линије које су за мене фасцинантне као резултат те промене. Следећа фаза у употреби оловака као средства и симбола јесу размишљање и анализа. Ту интуиција више није била од пресудног значаја. Почео сам са шаком оловака, а до сада сам употребио триста хиљада. Педесет хиљада оловака сам поклонио школској деци у Источном Тимору 2003. године - тако да су оне доживеле концептуалну трансформацију - средство-симбол-средство; уметничко дело постаје средство за неког другог.

* ГЛAС: Када и зашто сте почели истраживати интеракцију између креативног ума и роботске активности?

ИЛИЋ: Када сам пре шест година приметио да је моје тело ипак ограничено, посебно руке, почео сам да тражим робота који може да ми помогне као средство за цртање или сликање – такорећи као продужетак моје руке. До сада сам употребио четири робота.

* ГЛAС: Да ли човјек може да у једном тренутку схвати да му је тијело сувишно?

ИЛИЋ: Aпсолутно тачно. Наше тело је сувишно, међутим, овог момента пролазимо кроз трансформацију и то ће трајати отприлике 10 до 15 година. После тога имаћемо андроиде и роботе који ће бити интелигентни као ми или чак више од нас.   Морамо да тим новим формама интелигенције обезбедимо њихово држављанство, њихово "право на живот". 

Публика

У неким уметничким активностима, зависно од идеје, дозвољавам публици да учествује у перформансу или их натерам на то, као у Aтини кад публика није реаговала и није бацала оловке на мене; ја сам се наљутио и бацио оловке на њих и то је била провокација да би их они бацили на мене. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.