Dragan Ilić, vizuelni umjetnik iz Njujorka: Bacanje olovaka umjesto šamara

Šta je čovek? Čovek nije ništa drugo nego biološka mašina. Ta mašina ima svoje alatke koje su ruke, oči itd. Ali, sada je ta biološka mašina ograničena. Znači, ako hoćemo da uradimo nešto novo - a to novo zahteva specifična sredstva da se ta ideja izvede - mi smo tu ograničeni. Zato nam, da bismo izveli taj rad ili tu aktivnost, treba pomoć. U mom slučaju je jako važno da imam ta pomagala – kao što su roboti, kompjuteri, laseri itd.

Ovo je za "Glas Srpske" rekao vizuelni umjetnik iz Njujorka Dragan Ilić, koji je nedavno u beogradskom "Centru za kulturnu dekontaminaciju" izveo performans "The People I Don't Like". Rođen u Begaljici 1948. godine, Ilić se školovao u Kanberi i Sidneju, a od 1977. godine živi i radi u Njujorku, gdje je zauzeo važno mjesto u krugovima tada veoma aktivnog umjetničkog pokreta vezanog za Ist Viliy, u kojem sarađuje sa umjetnicima i kritičarima poput Kiki Smit, Davida Vojnarovica ili Karla Markomika. Najnovija umjetnička istraživanja Dragana Ilića kreću se u sferi robotike i kombinovanja kompjuterske tehnologije sa performativnim mogućnostima robotizovanih mašina.  

* GLAS: Iz čega se sastoji performans "The People I Don't Like" koji je izveden u Beogradu?  

ILIĆ: Performans "The People I Don't Like", koji izvodim od 1979. godine, sastoji se od najmanje 50 hiljada olovaka koje su ostavljene na raspolaganje publici i mene koji preuzimam identitet pojedinih moćnih ličnosti, koje su nam učinile mnogo zla i čija imena izgovaram. Na primer, "Ja sam Ričard Holbruk, ja sam Milošević, Buš" itd. Kad se predstavim kao oni, mene u tom momentu najviše zanima intenzitet mržnje publike prema toj ličnosti koju predstavljam i jačina kojom bacaju olovke na mene.

* GLAS: U Vašem radu, olovka kao objekt i simbol alata je jako važna. Da li ona predstavlja više od toga?

ILIĆ: Olovka kao glavno sredstvo u mom radu pojavila se 1974. godine, intuitivno kroz crtež. Bio sam nezadovoljan do tada radeći jednom olovkom ili četkom. Da li je to bes ili želja, ne znam, tek zgrabio sam punu šaku olovaka i počeo da crtam. Primetio sam ogromnu razliku između jedne olovke i pune šake olovaka; odjednom sam dobio paralelne linije koje su za mene fascinantne kao rezultat te promene. Sledeća faza u upotrebi olovaka kao sredstva i simbola jesu razmišljanje i analiza. Tu intuicija više nije bila od presudnog značaja. Počeo sam sa šakom olovaka, a do sada sam upotrebio trista hiljada. Pedeset hiljada olovaka sam poklonio školskoj deci u Istočnom Timoru 2003. godine - tako da su one doživele konceptualnu transformaciju - sredstvo-simbol-sredstvo; umetničko delo postaje sredstvo za nekog drugog.

* GLAS: Kada i zašto ste počeli istraživati interakciju između kreativnog uma i robotske aktivnosti?

ILIĆ: Kada sam pre šest godina primetio da je moje telo ipak ograničeno, posebno ruke, počeo sam da tražim robota koji može da mi pomogne kao sredstvo za crtanje ili slikanje – takoreći kao produžetak moje ruke. Do sada sam upotrebio četiri robota.

* GLAS: Da li čovjek može da u jednom trenutku shvati da mu je tijelo suvišno?

ILIĆ: Apsolutno tačno. Naše telo je suvišno, međutim, ovog momenta prolazimo kroz transformaciju i to će trajati otprilike 10 do 15 godina. Posle toga imaćemo androide i robote koji će biti inteligentni kao mi ili čak više od nas.   Moramo da tim novim formama inteligencije obezbedimo njihovo državljanstvo, njihovo "pravo na život". 

Publika

U nekim umetničkim aktivnostima, zavisno od ideje, dozvoljavam publici da učestvuje u performansu ili ih nateram na to, kao u Atini kad publika nije reagovala i nije bacala olovke na mene; ja sam se naljutio i bacio olovke na njih i to je bila provokacija da bi ih oni bacili na mene. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.