Ђурђа Тешић, режисерка, за “Глас Српске”: Традиционалност често мијешају са примитивизмом
Код нас пуно удела има колективно несвесно. Традиционалност је нешто што наш човек често помеша са примитивизмом. Није лако погледати се у огледало и признати себи да нису вековне вредности оправдање за личне поразе, незадовољства и агресију.
Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” режисерка Ђурђа Тешић, чија ће представа “Школа за жене” отворити овогодишњи Театар фест “Петар Кочић”. Представа ће бити одиграна у суботу, на великој сцени Народног позоришта РС у 20 часова. Театар фест ће бити одржан од 1. до 8. јуна.
ГЛАС: Колико је важан комад као што је “Школа за жене” овдје, данас и сада? И колико је прилагођен данашњици?
ТЕШИЋ: Увек је важно вратити се класици у позоришту. Сарађујем, ево, већ шести пут са Народним позориштем РС на класичним комадима. Са новим уметничким директором Владимиром Ђорђевићем овај пут одлучили смо се за Молијера. За класичну комедију у стиху, што за рад представља посебан изазов. Наравно, свака добра комедија бави се одређеним проблемом, али га третира комичним средствима. Вечно питање односа међу половима, васпитања жена и мушкараца, питање образовања и равноправних могућности друштвено неједнаких тиче ме се и данас. Неке слободе данас су освојене, неке су само признате, али не и прихваћене, неке боље да нисмо ни освајали, али суштинско питање друштва које се темељи на односу наређивања и послушности, као и обавези потчињавања моћнима, заувек ће ме се тицати.
ГЛАС: С обзиром на тематику, могло би се рећи да је комад свевремен и инспиративан за разговор или нека нова тумачења?
ТЕШИЋ: Пре бих рекла да смо је поново активирали него да је у питању ново тумачење. Иако се сматра његовим првим великим и сложеним комедиографским делом након кога ће уследити права ремек-дела као што су “Тартиф”, “Уображени болесник” и “Мизантроп”, “Школа за жене” је најређе извођена Молијерова комедија. Писана је у пет чинова, са врло развијеним ликовима на којима се базира ова комедија карактера и темом која ју је учинила јако успешном и гледаном, али је изазвала и велике и опречне реакције друштвене јавности, чак толико да је сам Молијер написао као одговор свим противницима нову комедију “Критика школе за жене”. У њој се обрачунао са ретроградним и опасним критичарима његовог становишта према образовању и положају жена.
ГЛАС: Колико смо данас жртве лоших односа, затворених размишљања и видите ли промјене? Или ће нам требати још који вијек да неке ствари постану другачије?
ТЕШИЋ: Свесни смо да се друштвене вредности и наш духовни развој не крећу увек нужно напред, не теже напретку и побољшању, већ, напротив, често се вртимо укруг, враћајући се много корака уназад. У случају теме којом се наша представа бави, колико видимо, често се догоди неки поражавајући догађај попут насиља над женама или демонстрације моћи тамо где јој није место.
ГЛАС: Какву улогу може да одигра позориште у свему томе? (Ако позориште посматрамо као нешто што може да донесе неку врсту просвећености и буђења.)
ТЕШИЋ: Позориште има своју живу и вечну улогу, а то је расветљавање људске природе, жудњи, мука, страсти, хтења, одлука, унутрашњих и спољашњих сукоба у борби за праведнији и духовнији свет.
ГЛАС: Шта можете да ми кажете о избору глумаца за ову улогу и о сарадњи са НПРС?
ТЕШИЋ: Заиста могу да се похвалим изузетном сарадњом са глумачком поделом коју овај пут чине Жељко Стјепановић, Ања Илић, Бојан Колопић, Данило Керкез, Драгана Марић, Горан Јокић и Ђорђе Марковић. Са некима од њих први пут сарађујем, док остале већ познајем, али овакву радост током рада и компактност екипе заиста је привилегија имати. Поверење је суштина доброг процеса у раду на једној представи, а овде је било обострано и без резерве. За визуелни идентитет представе заслужне су моје драге сараднице са којима увек имам инспиративну сарадњу, како у самом процесу, тако и у коначном резултату. Сценографију је урадила Драган Пурковић-Мацан, а костиме Ивана Ристић.
Театар фест
ГЛАС: Колико нам је значајно постојање манифестације као што је Театар фест “Петар Кочић” и манифестација у славу позоришту?
ТЕШИЋ: Поред оног очигледног, а то је комуникација и размена идеја, професионалних критеријума и развоја уметничких домета једне средине постоје, срећом још, млади људи за које мислим да су овакве манифестације можда и најзначајније. Не треба уложити пуно напора да би се разумело шта за једног младог човека који тежи да се оствари у једној тешкој и по важности, нажалост, скрајнутој професији у својој земљи значи присуство на оваквој манифестацији. Било као учесника било као гледаоца који ће представљати културну јавност у будућности.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.