Ђорђо Сладоје: Не пишем књиге, већ пјесме кад то оне хоће

Не радим на књигама. Ја пишем пјесме и то кад оне хоће, а кад се скупи довољан број, онда то склопим у књигу. Aко Бог да, вјероватно ће нова књига пјесама бити током ове године.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" истакнути књижевник Ђорђо Сладоје, добитник бројних награда, Херцеговац који живи у Новом Саду, а који завичајне слике не заборавља. О томе најбоље свједочи његова поезија.

* ГЛAС: Када је настала прва Ваша пјесма?

СЛAДОЈЕ: Прва пјесма настала је веома давно. Као већина херцеговачке дјеце правио сам шаљиве десетерачке пјесме о згодама у селу, једно вријеме писао сам по узору на Војислава Илића, па сам ту модернистичку варијанту Васко Попа, Миодраг Павловић некако прегрмио почетком гимназије. Дакле пјесме које сам објављивао у новинама и које су касније ушле у прву збирку писане су са 17, 18, 20 година, а у 22. години објавио сам прву књигу пјесама "Дневник несанице".

* ГЛAС: Може ли се рећи да у Вашој поезији преовладава мотив завичаја, или је то више мотива?

СЛAДОЈЕ: Не могу се пјесме свести на један мотив, али оно што јесте у основи моје поезије, то је завичај у најширем смислу те ријечи, дакле не само у географском, већ и у духовном. Неко претенциознији би рекао да је мој завичај српски језик. Мој завичај јесте Херцеговина, а то ће рећи изворни вуковски језик. Људи из тих крајева окренути су ка језику, заправо, њиме надокнађују све оно што им у стварном животу недостаје, а недостаје много. Дакле, у основи јесте завичај и дјетињство, што је веома важно за сваког лирског пјесника. Оно што се доживи у првих десетак година, упечатљивост слика и доживљаја, то је оно што ја покушавам да евоцирам у својим пјесмама и да по сваку цијену ту чистоту и тај интензитет дјечијег доживљаја сачувам. Ту је и биљни и животињски свијет, пејзажи и сва та чуда које само дјечије око и душа може да види и доживи. Онда иде тај историјски спој, у најкраћем речено насиље које историја врши над појединцем. Сва та чудеса која се са људима и народима дешавају, разумије се да је ту превасходно ријеч о историји српског народа и не само о историји, него све оно што сачињава живот једног колектива, и митологија и религија и умјетност у најширем смислу и неке опште, рекло би се, метафизичке теме, питање смисла живота, пролазности, љубави итд, што и јесу опсесивне теме поезије, али у тој причи јесте главна ствар да пронађете неку своју нијансу и препознатљив тон.

* ГЛAС: Добитник сте великог броја награда. Шта Вам значе?

СЛAДОЈЕ: Значајна је и Змајева и Дучићева награда, али значајна је и прва награда коју добијете, а ја сам је добио као гимназијалац 1973. у Кикинди. Младом човјеку су награде и та врста подстицаја веома важне, али се, наравно, и сада обрадујем и свакој лијепој ријечи коју изговоре о мојој поезији и награди.

* ГЛAС: Шта мислите о друштвима и удружењима књижевника?

СЛAДОЈЕ: То више заиста није пресудна ствар. Књижевничка удружења имају и снагу и значај друштва голубара или филателиста, али ако инсистирате, члан сам Друштва књижевника Војводине, Србије, Републике Српске. 

Социологија

* ГЛAС: Већ деценијама пишете поезију, објавили сте десет пјесничких књига. Завршили сте социологију. Како је дошло до тога да упишете тај факултет с обзиром на то да сте јако млади почели да пишете стихове?

СЛAДОЈЕ: Боље је обрнути питање, откуд ја у социолошким водама. Сасвим случајно сам завршио социологију, захваљујући животној ситуацији када сам почињао да студирам књижевност у Новом Саду, па сам из одређених разлога морао да се вратим у Сарајево и буквално сам уписао први факултет на који сам наишао. Завршио сам социологију, али се тиме никада нисам бавио. Моје основно опредјељење је било и остало књижевност, конкретније поезија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.