Ђорђе Јанковић о новој представи, али и каријери

БАЊАЛУКА - Што се адаптације бајке тиче, осим што је прилагођена луткарском театру, она је, највећим дијелом заплета, иста, с тим што је од оригиналних дванаест принцеза код нас остала само једна.

У представи “Принцеза и поцијепане ципелице” тумачим, кроз лутке/марионете, два лика, Краља и такозваног Паљачија, што на италијанском означава кловна.

Рекао је ово за “Глас Српске” талентовани глумац Ђорђе Јанковић поводом његове нове улоге у представи “Принцеза и поцијепане ципелице” Дјечијег позоришта Републике Српске, у режији чувеног редитеља Славча Маленова, чија се премијера очекује крајем новембра.

- Ово је за мене огроман изазов у досадашњем раду, јер је марионета лутка која је најделикатнија и, можда, најзахтјевнија за анимацију. А у то ће требати уклопити и сонгове који ће бити пјевани у представи, кореографије за плес лутака... У сваком случају ова представа је предиван изазов за једног извођача - рекао је Јанковић.

ГЛАС: Драматизацију и режију потписује чувени редитељ Славчо Маленов из Бугарске. Он је један од најбољих европских редитеља и сматра се најважнијим професором луткарског мајсторства, јер је деценијама редован професор на Академији у Софији. Ви сте имали прилику да сарађујете са Маленовим још у неким претходним пројектима као што су: “Чаробњак из Оза” и “Краљ Жабац”. Какво искуство носи сарадња са једним тако значајним именом позоришне сцене као што је господин Маленов?

ЈАНКОВИЋ: Свако искуство стечено у раду са Славчом Маленовим је драгоцјено. Он се не односи према глумцима само као редитељ представе, већ и као педагог и професор према својим студентима. И без обзира на то колико је неки глумац искусан, увијек може чути нешто ново од њега што ће му помоћи да унаприједи свој наступ на сцени. У овој представи играју и двоје млађих колега Драгана Илић и Драган Вучић, који ће моћи јако много да науче од Славча Маленова , јер док траје рад на представи, трају и предавања у малој школи луткарства.

ГЛАС: Заиста сте направили велики број значајних улога у театру на завидном нивоу током каријере. Из данашње перспективе која Вам је улога на неки начин била професионална прекретница каријере и због чега?

ЈАНКОВИЋ: Не знам да ли бих могао говорити о прекретници, пошто сам у луткарство улазио постепено и не примјећујући, али могу издвојити једну представу која је оставила јак утисак на мене и због процеса и због осјећаја задовољства урађеним улогама, а то је “Књига о џунгли”. У представи сам анимирао такође двије лутке, шакала Табакија и лешинара Чила и мислим да је процес рада на тим улогама у мени створио неку сигурност као глумца-луткара.

ГЛАС: Чини ми се да припадате оним глумцима-умјетницима који се врло слабо појављују у медијима, ријетко дајете интервјуе те нисте склони тој егзибиционистичкој работи да се пошто-пото видите. Занима нас како изгледа свијет Ђорђа Јанковића мимо дасака које живот значе?

ЈАНКОВИЋ: Сматрам да не би требало мијешати професионални и приватни живот, јер су то, у већини случајева, различити животи. А и не знам коме би био занимљив приватни живот глумца за дјецу. Приватно, возим бицикл и много читам. Одем у шетњу шумом, када имам прилику. У међувремену израђујем ситне ствари од дрвета, кашираног папира и самоуко покушавам да, надам се ускоро, направим своју прву позоришну лутку.

ГЛАС: Код нас су чест случај лаици који су склони дијалектици без покрића када је у питању оцјењивање глуме у дјечијим театрима у односу на драмски театар. Са друге стране познато је да глума за дјецу носи много више одговорности и изазова. Какав је Ваш став о свему томе?

ЈАНКОВИЋ: Мислим да су и изазови и одговорност и драмског и дјечијег позоришта мање-више исти, само свако од њих у различитим животним добима. Дијете које је имало навику да одлази у дјечије позориште, када одрасте, вјероватно ће наставити да одлази у драмско позориште. Дјечије позориште би својој публици требало да, кроз једноставну игру и односе у представама, постави неке моралне нормативе које би драмско позориште наставило да његује и развија. Можда је дјечије, за нијансу, одговорније и изазовније, јер је и публика крхкија, али зато искренија и спонтанија.

ГЛАС: У ДПРС је недавно завршен Међународни фестивал позоришта за дјецу, на којем су наступали врхунски професионалци из региона и свијета. Какве утиске носите са тог догађаја и колико је генерално важно за домаћи театар да размјењује занатске утиске са гостима овог профила?

ЈАНКОВИЋ: Као и у свим професијама размјена информација је неопходна за виталност домаћег позоришта за дјецу. Погледати представу из Русије, Мексика, Италије, Мађарске, Шпаније, Србије, Хрватске... је, исто тако, учити. Видјети на шта реагује публика дјечијег театра земље из које представа долази, видјети неко ново сценско-луткарско рјешење, видјети како размишљају редитељи и глумци из окружења и свијета... Све то доприноси развоју позоришних умјетника средине у којој се фестивал одржава и зато је он неопходан да бисмо били у току савремених дешавања.

ПЛАНОВИ

ГЛАС: Нова позоришна сезона је увелико пред нама и вјерујемо да су Вам руке пуне посла, али морамо Вас питати да ли имате нешто ново у плану поред премијере представе “Принцеза и поцијепане ципелице”, коју наши малишани ишчекују са великим нестрпљењем?

ЈАНКОВИЋ: Послије премијере представе “Принцеза и поцијепане ципелице” најављена су, почетком децембра, гостовања исте представе у Србији, тачније, у Суботици и Београду, затим полако, већ традиционално, долази и наше “Сњешково” и крај године, а послије кратке јануарске паузе пуним гасом у наставак сезоне.

Разговарао: Рајко Вуковић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.