Дијана Грбић за "Глас": Поново смо здрав организам, али нас чека још много посла

БАЊАЛУКА - Искрено, послије премијере представе "Мартин удио " помислила сам да је то то. Да сам негдје, можда, чак и завршила нешто што је била моја, под наводницима, мисија. А то је да поставимо продукцију која ће бити урађена са потпуно домаћим ауторским тимом, са темом која је наша и која говори о нама и нашем идентитету у правом смислу те ријечи, у најширем значењу.

Рекла је ово за "Глас Српске", Дијана Грбић, директорица Народног позоришта Републике Српске, сумирајући период претходних сезона у смислу да је један од најважнијих циљева био стварање стабилне институције која ће се ослањати на домаћи кадар, отварати простор младим умјетницима и истовремено јачати позицију националног театра.

Посљедњу сезону НПРС обиљежиле су бројне премијере, успјешна гостовања, развој Симфонијског оркестра, програми намијењени дјеци и публици са оштећењима вида и слуха, али и значајна улагања у техничке капацитете, али Грбићева истиче  да је успјех овог комада у режији Николе Бундала на неки начин круна дугогодишњег рада цијелог колектива на свим сегментима функционисања ове позоришне институције

- То је нешто што је можда и давно требало да се нађе на сцени Народног позоришта Републике Српске као националног театра. Са умјетничке стране, заиста, све премијере које смо имали,  а било их је шест, од Мале сцене "Петар Кочић" и Велике сцене до извођења Симфонијског оркестра, имале су завидан квалитет. Све су вођене плански, са циљем да се промовишу младе снаге, да се отворе могућности за младе људе који улазе у ову кућу и који ће, надам се, овдје остати, градити своју умјетничку и професионалну каријеру и дати допринос јачању културе Републике Српске, а самим тим и националног театра.

С те умјетничке стране, све што смо зацртали и планирали успјели смо да реализујемо. Представе на Малој сцени су посјећене, имају изузетан успјех, говоре о широким темама којима смо се бавили и у продукцијском смислу су веома успјешне. Што се тиче Велике сцене, ту је апсолутно значајна копродукција са Народним позориштем у Београду "Госпођа Олга".

Та представа је оправдала очекивања и настала је у врло захтјевним и незахвалним условима ако узмемо у обзир све што се дешавало колегама у Народном позоришту у Београду у том тренутку. Успјели смо да продукцију изнесемо јако професионално, а награде које долазе и реакције публике дају потврду добром избору и квалитету саме продукције, рекла је Грбићева.

ГЛАС: То је умјетнички дио. Са друге стране постоји финансијски и организациони, односно менаџерски дио посла. Када сте дошли на мјесто директорице, било је много проблема. Колико сте их успјели ријешити и колико позориште може нормално функционисати?

ГРБИЋ: Мислим да смо доста урадили. Када сам дошла, нарочито ако узмемо у обзир да је прије тога била корона и све друге ствари које су се дешавале, мислим да смо успјели да вратимо позориште, да га направимо једним здравим организмом који функционише и ради.

Остајући на домаћем кадру, запослили смо два млада продуцента, једног младог редитеља и још неколико људи, а правилном прерасподјелом изнутра, из саме куће, дошли смо до тога да у продукцијском смислу немамо потешкоћа и да задатке обављамо са појачаним обимом посла и повећаним бројем продукција. Такође, технички дио, који је увијек веома важан, обновили смо и кадровски. Довели смо нове људе, нове декоратере, а у више наврата набављали смо техничку опрему која је значајна, јер у продукцијском смислу даје други квалитет. На том пољу има још да се ради.

ГЛАС: Управо сте отворили питање инфраструктуре. У каквом је стању зграда Народног позоришта?

ГРБИЋ: То је управо моја битка већ двије и по године и надам се да ће се ускоро завршити. Ми смо у процесу стварања услова за почетак радова на санацији овог објекта. Зграда је већ годинама врло запуштена. Климатизација, вентилациони системи и систем гријања су потпуно дотрајали. Посебно смо поносни на то што још имамо своје радионице. Већина позоришта у региону, готово да не знам да ли су остала два или три, прелази на систем аутсорсинга, односно изнајмљује агенције и фирме које им раде сценографију. Ми још имамо своје мајсторе и своје радионице на које се ослањамо.

Да бисмо то успјели, неопходно је санирати подрумске просторије у којима је већина радионица смјештена. Оне прокишњавају и у лошем су стању. Да би позориште прешло у неку другу фазу санације и аутоматизације сцене, једноставно не може без тог основног првог корака.

Жао ми је што у једном тренутку, када је предсједник Републике имао добру намјеру, обезбијеђена средства нисмо успјели да реализујемо у првој години, управо због потешкоћа и различитих власничких односа који су ме дочекали овдје из ранијег периода, са одређеним подзаконским актима. Заиста сам се борила са свим тим. Мислим да ће сага око дозвола бити завршена ове седмице и да ћете, приликом изласка овог броја, моћи да објавите да смо добили грађевинску дозволу и да можемо најавити почетак радова. То су добре вијести.

ГЛАС: Шта је још урађено у погледу техничких и организационих капацитета?

ГРБИЋ: Један сегмент на који смо такође поносни јесте то што, у моменту када сам дошла у ово позориште, није било ниједног теретног ни путничког возила. Нисмо имали ништа од онога што је нормално да једно позориште има, ако узмемо у обзир да су нам сва складишта ван зграде, јер је ова зграда грађена прије много година и тада те потребе нису биле планиране. Прије десетак дана успјели смо да набавимо наше прво теретно возило, камион. Имамо и комби и још једно путничко возило. Надам се да ћемо, у смислу уштеде и боље искористивости новца који добијамо од Министарства као нашег оснивача, али и онога што сами успијемо да зарадимо кроз програмске активности, олакшати себи рад и повећати број гостовања, али и квалитетнији рад самог позоришта

ГЛАС: Са мјеста умјетничког директора одлази искусни глумачки ветеран Љубиша Савановић, који Вам је, благо речено, био и десна и лијева рука. Мандат је свакако на двије године, па какви су планови на том пољу?

ГРБИЋ: Прво, не знам да ли се баш слажемо око тога да ветерани треба да иду у резервни састав (смијех). Шалим се, наравно, Љубиша остаје ту. Он је члан ансамбла и остаје у позоришту. Савановић је, рекла сам то у неколико наврата, прво мој велики пријатељ, човјек с којим сам завршила Академију умјетности. Човјек је којег разумијем и са којим могу отворено да говорим и да бијем битке, што је увијек добро.

Он је дошао у тренутку који је за позориште био можда најважнији. Биле су то двије године након мог доласка, када смо се у највећој мјери бавили унутрашњом организацијом рада, техничким поправљањем, отклањањем недостатака и осталим стварима. Када се прихватио тог посла, није било лако, јер је већ раније обављао тај посао и знао је колико је тежак.

Били смо на истој линији, са истим циљем и истим плановима - да нешто урадимо. Мислим да је тај период иза нас заиста био продуктиван, али да је сада вријеме да оспособимо и пустимо неке млађе људе да преузму ту формулу. У овом случају то је Никола Бундало. Драго ми је што смо, више пута сам то говорила, успјели да тог младог умјетника вратимо из Београда. Он  апсолутно добро промишља, млад је и динамичан, а опет има ту, не знам како бих рекла, социјалну интелигенцију у комуникацији са људима. Једноставно разумије људе и зна да ради са њима, што је изузетно важно за некога ко има толико година колико он има.

ГЛАС: Колико ће у том процесу бити важан Умјетнички савјет?

ГРБИЋ: Веома ми је важан Умјетнички савјет. Он није декоративни украс, него има своју функцију. То је савјетодавно тијело, људи из куће који заиста врше своју функцију. Мени је потврда тога било и вријеме када сам преузела Народно позориште. Због недостатка финансијских средстава, али и због тога што су људи који најбоље разумију рад ове куће управо они који живе и раде у њој, они су се увијек налазили на мјестима селектора фестивала, били чланови жирија и радили у Умјетничком савјету.

То је дало добар резултат, јер су увијек ту као коректор за неке ствари које би можда промакле или биле наметнуте умјесто неких других ствари.

ГЛАС: Театар фест "Петар Кочић" такође је једна од важних тачака рада позоришта. Фестивал је посљедњих година направио значајан искорак. Шта је сљедећи корак?

ГРБИЋ: Театар фест је нешто на шта смо заиста поносни. И он има своју димензију раста. Позиционирали смо се као један од престижних фестивала у региону, а то видимо и по броју пријављених представа који из године у годину расте.

Оно што би сада било важно јесте да фиксирамо датум његовог одржавања. Ранијих година то је био април, мај, па се термин помјерао. Када се нешто константно помјера и не планира временски, онда губи значај. Мислим да смо самим тим што смо фестивал ставили у фокус направили добар корак.

Добро је што је сада негдје на крају сезоне. Даје неку врсту круне свему што смо радили и мислим да оставља значајан траг својим садржајима и програмом на културној сцени Републике Српске.

ГЛАС: Овогодишњи Театар фест имао је изузетно јаке представе, реакције су углавном биле позитивне, али било је и критика на рачун побједничке представе, поготово што је другу годину заредом награда припала Српском народном позоришту из Новог Сада?

ГРБИЋ: Јасно је да не могу сви увијек бити задовољни. Нисам видјела више критика, видјела сам једну и толико је беспредметна да је не бих ни коментарисала. Али ако инсистирате, могу рећи само ово: ако сљедеће године Српско народно позориште из Новог Сада буде имало најбољу представу, нека побиједи и сљедеће године.

ГЛАС: Дотакли смо се и дјеловања НПРС изван матичне сцене, а у том сегменту рада ове године се очекује велики број гостовања?

ГРБИЋ: Имаћемо велики број гостовања. Наш репертоар ће због тога бити мало теже одржавати, али мислим да је важно да путујемо са представом "Мартин удио" и да се представимо. Та представа заиста говори о нама. Очекују нас Приједор и "Златна вила", Мостар, Вршац, Зајечар, Врање, а на крају и Београд. У Београду није фестивал, већ гостовање и жеља да представимо наш рад на Великој сцени Народног позоришта у овом граду. Оно што још чекамо да потврдимо јесу гостовања у Ужицу, Лесковцу, Брчком и Тузли. За Брчко још немамо термин, али смо званично ушли у селекцију. То је важно. Ту је и Источно Сарајево. Синоћ су ми јавили да смо ушли у програм фестивала Мале сцене гдје смо учествовали са представом "Срећно нам, Ади". За сада, мислим да нема фестивала у Србији на којем нисмо присутни што је заиста значајно.

ГЛАС: Од онога што је било не живи се, па се намеће питање на чему ће се национални театар базирати у сезони која је пред нама?

ГРБИЋ: Будући да је умјетнички директор добио нову функцију, оно што нас сада чека јесте велики број гостовања са "Мартом", представом која то свакако заслужује и која има изузетне реакције.

У новој сезони очекује нас, прије свега, премијера "Покондирене тикве". То је представа по тексту Јована Стерије Поповића, а режију потписује Жељко Ђукић. То је представа која, мислим, заслужује да се нађе на сцени Народног позоришта. Оно што ми је посебно драго јесте што ће Николина Фригановић, која је свакако наша водећа глумица, и не само Републике Српске већ, сигурна сам, и шире у региону, добити насловну улогу. Она је дуго није имала у Народном позоришту. Зато се изузетно радујем. Прије свега, Стерија је класик, а друго, то је и комедија. Мало смо се жанровски у прошлој сезони више окренули драмским и мрачним темама. У нову сезону улазимо са новом енергијом. Тако да, ако би се сезона најављивала по избору текста, наредна би требало да буде опуштенија и ведрија, наравно, уз то да ћемо се и даље бавити другим темама и отварати важна друштвена питања. На Малој сцени такође припремамо представу "Син". Ту још радимо на неким стварима, али то је дио програмске цјелине у којој смо жељели да дамо прилику нашим младим редитељима.

ГЛАС: Шта публику очекује до краја године, осим премијерних програма?

ГРБИЋ: Биће велики број фестивала. Оно што бих посебно најавила јесте да смо некада у октобру и новембру имали "Наше дане", фестивал који смо везали за Београдско драмско позориште. Ове године ћемо урадити "Дане Звездаре". То је некако наш дуг и према Душану Ковачевићу, који је увијек био уз нас и давао нам прилике, али и жеља да дио добрих продукција позоришта из Београда поново омогућимо нашој бањалучкој публици. То ће бити четвородневни фестивал у новембру.

ГЛАС: Једна од тачака програма развоја националног театра била је и децентрализација позоришта, односно ширење програма изван Бањалуке. Колико сте одмакли у том погледу?

ГРБИЋ: Сарадња је доста добра, али нема системског повезивања, што мислим да није добро. Другачије је када дође од стране Владе или Министарства програмска активност која се зове план и обавеза размјене програма. То људима који сједе у тим кућама даје одређени задатак, али и финансијску подршку да до те размјене програма дође.

Сада је све то препуштено позориштима и онда увијек зависи од људи и њихове воље, што сматрам да није добро. Оно што такође није добро јесте да представници локалних заједница не препознају значај доласка и размјене програма, односно гостовања наших домаћих садржаја у мањим локалним заједницама. Међутим, испоставило се, нажалост, да поједине локалне заједнице приоритет дају одређеним садржајима који се представљају као култура. Не бих их назвала вашарским садржајима или тезгама, али заиста се често ради о представама једног или два глумца са неким именима који дођу, узму хонорар и оду. Дакле, апсолутно то не може да парира програму који представља национални театар. Настојаћемо да и у наредној сезони одржимо тај програм, да будемо упорни, да "куцамо на врата" и долазимо до људи којима су овакви садржаји заиста потребни.

ГЛАС: Већина проблема о којима говоримо долази из тога што не постоје системска рјешења, не само за финансирање него и за организацију културе. Има ли помака да систем постане правило, а не изузетак који зависи од ентузијазма појединца или установе?

ГРБИЋ: Постоје добра рјешења. Премијер Саво Минић успоставио је један савјет у оквиру свог кабинета, Савјет за економски развој, који је већ засједао неколико пута. Ту су људи који раде у култури, али и други који су везани за различите области, имали прилику да доставе своја размишљања и приједлоге. Ми смо то радили у неколико наврата. Скоро три седмице су трајали ти разговори и достављали смо приједлоге. Доста добрих приједлога је усвојено, а сада остаје да се види како ће то заживјети.

У смислу праксе, позитивно је што се један затворени систем помало отворио и што нам омогућава да и ми из ове бранше, али и људи који нису директно везани за институције, дају своје приједлоге за унапређење.

То се односи и на образовни дио, јер образовни систем не прати довољно рад културних институција. Све се своди на то да ми лично, као појединци, организујемо програме и доводимо дјецу из школа, односно укључујемо их у наше програме. С друге стране, потребно је подржати и локалне заједнице. Оне морају издвајати дио средстава, али није увијек ствар само у новцу. Потребно је стварати услове за развој културних садржаја у својим срединама како би на крају култура могла да се развија, има свој смисао и добије шири простор, укључујући и образовне програме.

ГЛАС: Шта је, на крају, оно што највише очекујете у наредном периоду када је ријеч о системским промјенама?

ГРБИЋ: Постоје помаци, а оно што ја заиста чекам, искрено, јесте измјена закона за запослене у области културе и измјена закона о платама. Постоји велики број занимања која нису укључена у тај закон и велике потешкоће имамо приликом измјена систематизације и укључивања нових звања.

То су, рецимо, продуценти, дизајнери звука, дизајнери свјетла, а то су људи који се школују на компетентним факултетима. На то смо већ указивали. Надам се да ће се у наредном периоду и то десити. Наравно, не мијењају се све ствари оном брзином којом бисмо ми жељели и нисмо увијек задовољни, али наше је да радимо и не одустајемо од својих идеја и циљева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.