Де­јан Сто­јиљко­вић: Жи­вот ве­ћи од умје­тнос­ти

Је­дан од нај­би­тни­јих "ала­та" код пи­са­ца и уме­тни­ка уоп­ште је ма­шта. Ис­то­ри­ја ових прос­то­ра је та­ква да пос­то­је пра­зна мес­та, не­до­ре­че­нос­ти, кра­је­ви ко­ја тре­ба по­ве­за­ти.

Та­да пи­сац мо­ра да им­про­ви­зу­је и да упо­тре­би ма­шту ка­ко би је­дан до­га­ђај спо­јио са дру­гим. Фа­бу­лу ро­ма­на "Кон­стан­ти­но­во рас­кршће" гра­дио сам упра­во на тај на­чин и из­гле­да да сам то учи­нио до­вољно ве­што да чи­та­оци угла­вном не мо­гу да ра­злу­че где прес­та­је ис­то­ри­ја, а по­чиње фи­кци­ја.

Ре­као је ово у ин­тер­вјуу за "Глас Српске" пи­сац из Ни­ша Де­јан Сто­јиљко­вић, аутор књиге "Кон­стан­ти­но­во рас­кршће", ко­ја већ не­ко ври­је­ме иза­зи­ва пажњу чи­та­ла­ца, а на­шла се и у ужем кру­гу кан­ди­да­та за НИН-ову на­гра­ду.  

* ГЛAС: Цртач сте стри­по­ва. Да ли је то има­ло ути­ца­ја на стру­кту­ру при­че и "цртање" при­зо­ра?

СТО­ЈИЉКО­ВИЋ: Са цртањем сам се опрос­тио ода­вно, јер сам сма­трао да не­мам до­вољно та­лен­та за то, али сам за­то ос­тао у во­да­ма стрип-сце­на­рис­ти­ке и стрип те­ори­је. То ми је умно­го­ме по­мо­гло код пи­сања про­зе, јер стрип има и ви­зу­ел­ну и на­ра­ти­вну ди­мен­зи­ју и оне се у њему на са­вршен на­чин пре­пли­ћу. Би­ло је за­нимљиво ис­ко­рис­ти­ти те за­нат­ске три­ко­ве из стри­па у про­зи и не­ки кри­ти­ча­ри су то до­жи­ве­ли као ино­ва­ци­ју, ма­да су то пре ме­не ура­ди­ли дру­ги пис­ци по­пут Сти­ве­на Кин­га, Ни­ла Геј­ме­на, Клај­ва Бар­ке­ра... Све­је­дно, та­ко не­што је ма­ло ко при­ме­нио у до­ма­ћој књиже­внос­ти и на­чин на ко­ји сам ја ис­при­чао сво­ју при­чу у ро­ма­ну јес­те дос­та дру­га­чи­ји, пре све­га сам во­дио ра­чу­на о то­ме да чи­та­лац, баш као и у стри­пу, мо­же да "ви­ди" до­га­ђа­је и ли­ко­ве, да мал­те­не учес­тву­је у радњи са њима и до­жи­ви све оно што је опи­са­но у књизи на на­чин ко­ји је ма­ло ви­ше од пу­ке на­ра­ци­је.

* ГЛAС: У "Кон­стан­ти­но­вом рас­кршћу" спа­ја­те "на­ро­дну" и хриш­ћан­ску ми­то­ло­ги­ју са на­цис­ти­чким окул­ти­змом. Ко­ли­ки ути­цај фи­кци­ја у "ствар­ном жи­во­ту" има на оби­чног чо­вје­ка?

СТО­ЈИЉКО­ВИЋ: Ни­шта ја ту ни­сам спа­јао, све то се за­ис­та де­ша­ва­ло и ја сам, гру­бо ре­че­но, са­мо пре­пи­сао ис­то­ри­ју. За ра­зли­ку од ве­ћи­не мо­јих ко­ле­га, не га­јим ро­ман­ти­чне за­блу­де ка­ко је књиже­вност ве­ћа од жи­во­та већ, по­пут, ре­ци­мо Aн­дри­ћа, сма­трам да ни­кад не­ће би­ти уме­тнос­ти ка­дре да до кра­ја опи­ше и пре­не­се оно што на­јин­тен­зи­вни­је осе­ћа­мо у жи­во­ту. Та­ко је и сам Дру­ги свет­ски рат био са­мо ку­ли­са за је­дну дру­гу, окул­тну при­чу, а та­ко је и на­ше ов­дашње по­имање хриш­ћан­ства у те­сној ве­зи са на­шим ста­ро­сло­вен­ским на­сле­ђем. Ути­цај све­га то­га на оби­чног чо­ве­ка је мно­го ве­ћи не­го што се то ина­че ми­сли. На кра­ју кра­је­ва, ис­то­ри­ја це­ле ци­ви­ли­за­ци­је је из­гра­ђе­на од стра­не оби­чних људи, а не од стра­не краљева и ца­ре­ва.

* ГЛAС: Ко­ли­ко је у књизи на­гла­ше­на ди­хо­то­ми­ја: Ни­јем­ци-Срби, хриш­ћан­ско-па­ган­ско, че­тни­ци-ко­му­нис­ти и ка­кав она има зна­чај?

СТО­ЈИЉКО­ВИЋ: Та ди­хо­то­ми­ја пос­то­ји у при­ли­чној ме­ри и на­ме­тну­ла се са­ма од се­бе. Бал­кан је у сво­јој су­шти­ни ши­зо­фре­на сре­ди­на и ов­де све не­ка­ко фун­кци­они­ше кроз крај­нос­ти; прин­цип "зла­тне" сре­ди­не је ре­зер­ви­сан за Швај­цар­це и Нор­ве­жа­не па те­шко мо­же да про­ђе код Не­ма­ца или нас Срба, јер смо и је­дни и дру­ги на­ро­ди ко­ји те­же екстремима. Хриш­ћан­ско и па­ган­ско ов­де пос­то­ји од пам­ти­ве­ка и његов нај­ја­чи сим­бол је упра­во сам им­пе­ра­тор Кон­стан­тин, ко­ји је учи­нио пре­су­дне ства­ри за хриш­ћан­ство, а за све то вре­ме био и ос­тао па­га­нин. Однос ко­му­нис­та и че­тни­ка је не­што што са­врше­но при­ка­зу­је ка­ра­ктер Срба као на­ро­да, где се бра­ћа по крви уби­ја­ју због иде­оло­шких ра­зли­ка. Све то има зна­чај у су­штин­ском, али и су­дбин­ском сми­слу, ево, про­шло је ви­ше од по­ла ве­ка од Дру­гог свет­ског ра­та, а ми (ов­де ми­слим на чи­та­ву Евро­пу) смо још за­глављени та­мо где смо и би­ли.

Фа­ус­тов­ска ди­ле­ма кне­за Ла­за­ра

Де­јан Сто­јиљко­вић тре­ну­тно ра­ди на ру­ко­пи­су ро­ма­на чи­ји је ра­дни на­слов "Ду­ге но­ћи и црне зас­та­ве".

- У пи­тању је при­ча из средњове­ко­вне Срби­је чи­ја цен­трал­на те­ма је први су­коб кне­за Ла­за­ра са сул­та­ном Му­ра­том. Радња је сме­ште­на у про­ле­ће 1386. го­ди­не и има две на­ра­ти­вне ра­вни. Прва при­по­ве­дна ли­ни­ја опи­су­је по­тра­гу тро­ји­це ви­те­зо­ва - Ко­сан­чи­ћа, Оби­ли­ћа и То­пли­це за за­го­не­тном ре­ли­кви­јом укра­де­ном из је­дног по­гра­ни­чног ма­нас­ти­ра, док се дру­га ба­ви сво­је­врсном фа­ус­тов­ском ди­ле­мом са­мог Ла­за­ра у освит тур­ске на­јез­де - ка­зао је Де­јан Сто­јиљко­вић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.