De­jan Sto­jiljko­vić: Ži­vot ve­ći od umje­tnos­ti

Je­dan od naj­bi­tni­jih "ala­ta" kod pi­sa­ca i ume­tni­ka uop­šte je ma­šta. Is­to­ri­ja ovih pros­to­ra je ta­kva da pos­to­je pra­zna mes­ta, ne­do­re­če­nos­ti, kra­je­vi ko­ja tre­ba po­ve­za­ti.

Ta­da pi­sac mo­ra da im­pro­vi­zu­je i da upo­tre­bi ma­štu ka­ko bi je­dan do­ga­đaj spo­jio sa dru­gim. Fa­bu­lu ro­ma­na "Kon­stan­ti­no­vo ras­kršće" gra­dio sam upra­vo na taj na­čin i iz­gle­da da sam to uči­nio do­voljno ve­što da či­ta­oci ugla­vnom ne mo­gu da ra­zlu­če gde pres­ta­je is­to­ri­ja, a po­činje fi­kci­ja.

Re­kao je ovo u in­ter­vjuu za "Glas Srpske" pi­sac iz Ni­ša De­jan Sto­jiljko­vić, autor knjige "Kon­stan­ti­no­vo ras­kršće", ko­ja već ne­ko vri­je­me iza­zi­va pažnju či­ta­la­ca, a na­šla se i u užem kru­gu kan­di­da­ta za NIN-ovu na­gra­du.  

* GLAS: Crtač ste stri­po­va. Da li je to ima­lo uti­ca­ja na stru­ktu­ru pri­če i "crtanje" pri­zo­ra?

STO­JILjKO­VIĆ: Sa crtanjem sam se opros­tio oda­vno, jer sam sma­trao da ne­mam do­voljno ta­len­ta za to, ali sam za­to os­tao u vo­da­ma strip-sce­na­ris­ti­ke i strip te­ori­je. To mi je umno­go­me po­mo­glo kod pi­sanja pro­ze, jer strip ima i vi­zu­el­nu i na­ra­ti­vnu di­men­zi­ju i one se u njemu na sa­vršen na­čin pre­pli­ću. Bi­lo je za­nimljivo is­ko­ris­ti­ti te za­nat­ske tri­ko­ve iz stri­pa u pro­zi i ne­ki kri­ti­ča­ri su to do­ži­ve­li kao ino­va­ci­ju, ma­da su to pre me­ne ura­di­li dru­gi pis­ci po­put Sti­ve­na Kin­ga, Ni­la Gej­me­na, Klaj­va Bar­ke­ra... Sve­je­dno, ta­ko ne­što je ma­lo ko pri­me­nio u do­ma­ćoj knjiže­vnos­ti i na­čin na ko­ji sam ja is­pri­čao svo­ju pri­ču u ro­ma­nu jes­te dos­ta dru­ga­či­ji, pre sve­ga sam vo­dio ra­ču­na o to­me da či­ta­lac, baš kao i u stri­pu, mo­že da "vi­di" do­ga­đa­je i li­ko­ve, da mal­te­ne učes­tvu­je u radnji sa njima i do­ži­vi sve ono što je opi­sa­no u knjizi na na­čin ko­ji je ma­lo vi­še od pu­ke na­ra­ci­je.

* GLAS: U "Kon­stan­ti­no­vom ras­kršću" spa­ja­te "na­ro­dnu" i hriš­ćan­sku mi­to­lo­gi­ju sa na­cis­ti­čkim okul­ti­zmom. Ko­li­ki uti­caj fi­kci­ja u "stvar­nom ži­vo­tu" ima na obi­čnog čo­vje­ka?

STO­JILjKO­VIĆ: Ni­šta ja tu ni­sam spa­jao, sve to se za­is­ta de­ša­va­lo i ja sam, gru­bo re­če­no, sa­mo pre­pi­sao is­to­ri­ju. Za ra­zli­ku od ve­ći­ne mo­jih ko­le­ga, ne ga­jim ro­man­ti­čne za­blu­de ka­ko je knjiže­vnost ve­ća od ži­vo­ta već, po­put, re­ci­mo An­dri­ća, sma­tram da ni­kad ne­će bi­ti ume­tnos­ti ka­dre da do kra­ja opi­še i pre­ne­se ono što na­jin­ten­zi­vni­je ose­ća­mo u ži­vo­tu. Ta­ko je i sam Dru­gi svet­ski rat bio sa­mo ku­li­sa za je­dnu dru­gu, okul­tnu pri­ču, a ta­ko je i na­še ov­dašnje po­imanje hriš­ćan­stva u te­snoj ve­zi sa na­šim sta­ro­slo­ven­skim na­sle­đem. Uti­caj sve­ga to­ga na obi­čnog čo­ve­ka je mno­go ve­ći ne­go što se to ina­če mi­sli. Na kra­ju kra­je­va, is­to­ri­ja ce­le ci­vi­li­za­ci­je je iz­gra­đe­na od stra­ne obi­čnih ljudi, a ne od stra­ne kraljeva i ca­re­va.

* GLAS: Ko­li­ko je u knjizi na­gla­še­na di­ho­to­mi­ja: Ni­jem­ci-Srbi, hriš­ćan­sko-pa­gan­sko, če­tni­ci-ko­mu­nis­ti i ka­kav ona ima zna­čaj?

STO­JILjKO­VIĆ: Ta di­ho­to­mi­ja pos­to­ji u pri­li­čnoj me­ri i na­me­tnu­la se sa­ma od se­be. Bal­kan je u svo­joj su­šti­ni ši­zo­fre­na sre­di­na i ov­de sve ne­ka­ko fun­kci­oni­še kroz kraj­nos­ti; prin­cip "zla­tne" sre­di­ne je re­zer­vi­san za Švaj­car­ce i Nor­ve­ža­ne pa te­ško mo­že da pro­đe kod Ne­ma­ca ili nas Srba, jer smo i je­dni i dru­gi na­ro­di ko­ji te­že ekstremima. Hriš­ćan­sko i pa­gan­sko ov­de pos­to­ji od pam­ti­ve­ka i njegov naj­ja­či sim­bol je upra­vo sam im­pe­ra­tor Kon­stan­tin, ko­ji je uči­nio pre­su­dne stva­ri za hriš­ćan­stvo, a za sve to vre­me bio i os­tao pa­ga­nin. Odnos ko­mu­nis­ta i če­tni­ka je ne­što što sa­vrše­no pri­ka­zu­je ka­ra­kter Srba kao na­ro­da, gde se bra­ća po krvi ubi­ja­ju zbog ide­olo­ških ra­zli­ka. Sve to ima zna­čaj u su­štin­skom, ali i su­dbin­skom smi­slu, evo, pro­šlo je vi­še od po­la ve­ka od Dru­gog svet­skog ra­ta, a mi (ov­de mi­slim na či­ta­vu Evro­pu) smo još za­glavljeni ta­mo gde smo i bi­li.

Fa­us­tov­ska di­le­ma kne­za La­za­ra

De­jan Sto­jiljko­vić tre­nu­tno ra­di na ru­ko­pi­su ro­ma­na či­ji je ra­dni na­slov "Du­ge no­ći i crne zas­ta­ve".

- U pi­tanju je pri­ča iz srednjove­ko­vne Srbi­je či­ja cen­tral­na te­ma je prvi su­kob kne­za La­za­ra sa sul­ta­nom Mu­ra­tom. Radnja je sme­šte­na u pro­le­će 1386. go­di­ne i ima dve na­ra­ti­vne ra­vni. Prva pri­po­ve­dna li­ni­ja opi­su­je po­tra­gu tro­ji­ce vi­te­zo­va - Ko­san­či­ća, Obi­li­ća i To­pli­ce za za­go­ne­tnom re­li­kvi­jom ukra­de­nom iz je­dnog po­gra­ni­čnog ma­nas­ti­ra, dok se dru­ga ba­vi svo­je­vrsnom fa­us­tov­skom di­le­mom sa­mog La­za­ra u osvit tur­ske na­jez­de - ka­zao je De­jan Sto­jiljko­vić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.