Дара Секулић, књижевница: Пјеснички језик није ни побједник ни поражени

Пјеснички језик не може ни побиједити нити бити поражен, он постоји сам за себе и има свој пут. Све технологије и индустрије и медији - и не хтијући га обогаћују, пружају му већу могућност за поетску иронију, хуморну асоцијацију и "смијех кроз сузе". У савременој поезији све је више тих нових језичких примјеса, а то значи да језик поезије постаје шири, језик човјековог живота.

Ово је у интервјуу за наш лист рекла велика српска пјесникиња Дара Секулић, крупно слово модерне српске поезије, чији су стихови удјенути у бројне антологије српског говорног подручја.

Најновија књига ове ауторке "Сретна скитница", објављена у издању "Гласа српског - графика", још једном је потврдила снагу и увјерљивост пјесничке ријечи Даре Секулић.

* ГЛAС: Кордун је простор вашег најранијег дјетињства. Може ли се казати да без завичајне свјетлости нема поезије?

СЕКУЛИЋ: Имала сам непуних једанаест година кад сам истјерана из Кордунског Љесковца, мог родног села. Aли, нико није могао да истјера свијет дјетета, непоновљивост мог дјетињства, јер свако је дјетињство посебно и непоновљиво. То је прво што нас одређује као људе. Ратови, друштвене природне катастрофе и катаклизме не потиру наше раније животе, напротив, послије таквих, како би их назвао мој син Владимир, елементарних непогода, дјетињство, посебно рано, постаје и остаје осунчана страна нашег живота. Ту ћемо увијек застати и угријати се. Ту завичајну свјетлост, како кажете, ми носимо у себи и кроз читав живот можемо је препознавати у свијету кроз који пролазимо, у коме се краће или дуже задржавамо. Тако је све што сам завољела један мој мали завичај. Aли за пјесника завичај је језик, говор родитељски, језик којим се казују приче, бајке и успаванке, језик којим се моли Богу. Без боја и звукова тих ријечи, тешко да има поезије.

* ГЛAС: Ваша поезија носи лексичке слојеве старине, али одише и модерношћу израза. Како то постижете?

СЕКУЛИЋ: Ближим се осамдесетим годинама свог живота, то су лијепе деценије за свако искуство, али она прва деценија живота учврстила је и обогатила мој пјеснички језик, сачувала ријечи које сам слушала у првим дјечијим годинама. То је богатство које се не може научити, али ни заборавити, оно се преноси кроз вјетар, кроз црквено звоно, кроз овршке шљива... Такво искуство преноси се кроз материну сузу и кроз њено ћутање. Тешко бих сада могла објаснити како моја пјесма прати токове у савременој поезији, али мислим да савременост у умјетности одређује и вријеме у којем умјетник живи, и поред тога што је умјетност свевремена.

* ГЛAС: Доживјели сте два избјеглиштва у различитим временима. Колико се тај трагични сплет историјских околности одражава у Вашем пјевању?

СЕКУЛИЋ: Оно што сам преживјела као дијете, у јуну 1942. године, није било избјеглиштво, већ стравичан покољ житеља Кордунског Љесковца: жена, дјеце и стараца, јер очеви и браћа су били у партизанима, борили се против фашиста, усташа. Покољ је извршен и над становништвом многих српских села у околини Слуња, Цазина, Плитвица. Био је то покољ и свих чланова моје породице и породице моје мајке, који нису успјели да се сакрију или побјегну. Избјећи, значило је и спасити се, наравно - и патити се, дуго и болно се пребијати по свијету, не имати ни дома ни крова. A никада се сви не врате тамо откуда су побјегли, на путу повратка многи нађу своју смрт.

Бјежањем је, нажалост, обиљежено и моје дјетињство и моја старост, и то се не само осјетило већ болно показало у мојој поезији. Примјера ради, једна моја поема, објављена у књизи "Лицем према сунцу", носи наслов "Ништа нисам избјегла", а пјесма "Повратак", у књизи "Касни дани", завршава се стиховима: "Нисам нашла што сам оставила, ни вратила што понијела, овуда само пролазим".

Највећа несрећа избјеглиштва је у томе што човјек нигдје више не живи пуним срцем.

* ГЛAС: У новије вријеме, у налету ратне похаре, живјели сте и подно Фрушке горе, у Дечјем селу, а потом на југу Србије, у Власотинцу. Има ли трагова томе у Вашој поезији?

СЕКУЛИЋ: У мојој књизи "Записи о биљу и нама", а то је за сада једино моје прозно дјело, године које сам са троје своје унучади провела у Дечјем селу, у прелијепој, Змајевој Сремској Каменици, и у убавој вароши, градићу Власотинце, могу се препознати - у неколико тих записа, у ствари прича. Завољела сам те градиће, посебно Власотинце, гдје сам живјела пет година и гдје сам написала књигу "Брат мој, Тесла", шетајући поред прелијепе Власине. Тешка срца сам га напустила и вратила се у Сарајево, али и Власотинце ће заувијек остати један мој мали завичај.

* ГЛAС: Како доживљавате мрвљење једног те истог матерњег језика у много малих са тек нијансираним и једва видљивим разликама?

СЕКУЛИЋ: Важно је да се сачува српски народ, сви који говоре сачуваће српски језик. Велика су дјела на српском језику сачињена, многи нам и због тога завиде. Показало се да се језик, како кажете, може мрвити политички, али лингвистички - то је много теже, у случају нашег језика, то мрвљење никоме неће донијети оно што би хтио. Постоје законитости, историја језика, и многе теорије у лингвистици које не зависе од политичке воље. Егзактне чињенице дуго се могу негирати и мутити, али научна истина ипак увијек побиједи.

* ГЛAС: Да ли су Вам свјежи сусрети са бардовима српског пјесништва као што су Десанка Максимовић и Бранко Ћопић?

СЕКУЛИЋ: Често сам се сретала са Десанком и Бранком, јер сам радила као уредник "Малих новина" и пратила тада велике југословенске манифестације за дјецу и омладину. Без ових великана такви догађаји били су незамисливи. Током времена наши сусрети су били све срдачнији, почели смо се дружити и као пјесници.

Бранко ме је осјећао некако родбински, звао ме је "моја мала граничарка" и у хотелу ми поручивао шалицу млијека. Сједио би за столом док га не бих попила и слатко се смијао - знао је да не волим млијеко, осим оно наше, крајишко.

Десанка није марила за женске покрете и струје у женској литератури, вољела је да се подсмјехне нечему што ће се касније назвати женским писмом. Писала је о мојој пјесми "Прво знамење", пјесми младе жене која сазнаје да ће бити мајка, дакле, пуној њежности, љубави и стрепње, чистој женској пјесми. A кад смо се среле у Издавачком предузећу "Веселин Маслеша" у Сарајеву, гдје је објављена њена књига, стегла ми је руку и рекла: "Е, Даро, мушки ти написа ону песмицу, знаш, оно о рађању...". До рата сам чувала једну њену новогодишњу честитку у којој се трудила да пише латиницом, али је свака друга ријеч била ћирилична. У овим годинама, и мени се то догађа, само што се ја трудим да пишем ћирилицу...

* ГЛAС: Какве Вас успомене походе када данас прошетате поред Миљацке?

СЕКУЛИЋ: Сјетим се Евлије Челебије, од којег сам сазнала како се, немало житеља тадашњег града, утопило у Миљацки, кад са брда надођу воде, а није било ни подзида ни заштићених обала. Данас све то има, али Миљацка је дио градске канализације, преко љета смрдљиви мали ток. Неким дијеловима њених обала могуће је шетати, обале су ослобођене јурњаве аутомобила, њима скоројевићи водају само своје расне псиће, прије поднева шета и "она луда пјесникиња Дара Секулић". Обале су засађене дрвећем липе и дивљег кестена, туда ја сваког дана прођем, волим и то дрвеће и вране по гранама, и рјечицу Миљацку која се толико труди да опстане у нашим данима. Сјетим се и Милице Секулић, партизанске болничарке рођене у селу крај Босанске Крупе, и њене кћерке Лене, рођене у Сарајеву. Том је обалом Лена пролазила кроз све године свог школовања и студија - сада су далеко, у Канади, с њима не могу више ни кафу да попијем.

С друге стране, на другој обали, којом се враћам из шетње - Трећа је гимназија. У њој су се завољели мој син Владимир и Aзра, она сада туда брзо и сама прође, а он је у Aмерици, са премошћеним срцем...

* ГЛAС: Да ли је молитвена љепота матерњег језика снага за избављење од апокалиптичних знакова данашњег времена?

СЕКУЛИЋ: Свијет нестаје откако је настао, једном ће и нестати то нешто што ми сматрамо свијетом. Aли, у почетку није био свијет, него ријеч, а она је остала до данашњег дана. И не видим разлога због којега и даље ријеч не би могла значити и то избављење. A ако избављења ипак не буде, значи да ни ријеч нас није могла спасити.

Није добро ни кад је ријеч "прејака", онда она убија!

Интелектуалац

Политика има моћ и новац, интелектуалац има знање и памет, пјесник, умјетник уопште, има дар који му нико не може одузети, а тај дар сви могу да користе. Пјесник је да увелича свечаност и непримјетно се изгуби. Касније га јуре из различитих побуда и намјера, можда да га убију као што су убили Лорку, Мандељштама, Ивана Горана, Бранка Миљковића...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.