Данило Миленковић: Поезија је за мене увијек била уточиште

Да није било Бањалуке, глуме и моје професорице Елене Трепетове Костић, можда та идеја никада не би ни заживела. На четвртој години студија на Академији умјетности у Бањалуци сваки студент добија задатак да створи монодраму – колико ће трајати, 25 минута или дуже, зависи само од њега.

 Свестан да ме по завршетку студија не чека сигуран посао, пожелео сам да направим нешто што ће бити у потпуности моје, комад који ћу моћи да носим сам, да га продајем, али и да од њега у првим годинама живим.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Данило Миленковић поводом настанка његове монодраме "Бесмртни дечак" посвећеној великом српском пјеснику Мики Антићу. Овај млади талентовани глумац, родом из Ниша, наводи да је био свјестан да га по завршетку студија не чека сигуран посао стога је пожелио нешто да направи што ће бити у потпуности његово па је избор пао на монодраму о Мики Антићу иначе његовом омиљеном пјеснику. 

- Избор је пао на Мику Антића, мог омиљеног песника. Поезија је за мене увек била уточиште, простор у који се враћам и Антићева реч чинила ми се као идеалан ослонац за једно овакво путовање. Сам процес био је чудесан. Ствари су се низале саме, као да ми је неко шапутао редослед. Знао сам много о његовом животу, па су се речи, слике и емоције спонтано везивале у целину. Иако је монодрама по својој природи тешка за извођење, сећам је се као искуства у којем је стварање текло с лакоћом и неком тихом лепотом. Парадоксално звучи, али управо та лакоћа је оно што ми је остало урезано најдубље.

ГЛАС: То су разлази зашто сте Ви ушли у пројекат ове јако емотивне монодраме, а због чега би гледаоци требало да дођу и да погледају ову монодраму? 

МИЛЕНКОВИЋ: Микине речи нису само стихови – оне су живот, емоција, чежња, бунт и нежност у исто време. У његовој поезији сви можемо да пронађемо део себе. Зато верујем да публика треба да дође и погледа ову монодраму – јер она није само прича о Антићу, већ и прича о нама, о нашим љубавима, губицима, радостима и борбама. То је позив да се присетимо колико уметност може да нас лечи, инспирише и повеже.

ГЛАС: Дио сте одличне позоришне екипе из представе "Кљукана династија" Андреја Носова, то је представа о којој се много прича у посљедње вријеме, комедија која нам је требала...У чему је тајна успјеха ове представе из глумачког угла гледано?

МИЛЕНКОВИЋ: Тајна успеха "Кљукане династије" је, пре свега, у нашем заједничком стваралачком процесу и у невероватној енергији екипе. Морам посебно да истакнем самог редитеља који нас је водио кроз ову причу и који  је сваком понаособом помогао у стварању аутентичног лика. Искрено, мучио сам се са својом улогом све док у раду нисмо открили да је Ђока заправо Американац – тек тада је све "легло на своје место" и лик је добио нову димензију. А поред редитеља ту је и моја искуснија колегиница Братислава Милић која је имала стрпљења за мене и била уз мене све време. Оно што можда публика највише осећа јесте то да ми сви колективно волимо ову представу. То заједништво и вера у оно што играмо преносе се са сцене у гледалиште. Можда баш у томе лежи кључ њеног успеха.

ГЛАС: У представа "Коштана", Народног позоришта Ниш, играте Стојана. Како сте се спремали за ту улогу и да ли је било неких недоумица приликом саме изградње лика? 

МИЛЕНКОВИЋ: Представа "Коштана" од самог почетка интригирала је и изазивала лавину коментара. Још на првој читаћој проби редитељка је нагласила да нећемо радити класичну Коштану, већ да ће представа бити измештена у другачији начин игре. Иако текст није мењан ни у једном тренутку, сви глумци играју своје улоге из потпуно другачијег кључа. Коштана није девојчурак, Стојан није Шекспиров Ромео, Ката је представљена као жена која је "са Богом на ти" и тако и са осталим ликовима. За мене је ово био изузетно важан процес, јер сам кроз њега научио да се многе ствари могу играти из потпуно новог угла. Тако сам глумачки сазревао и ширио своје видике. Улога Стојана ми је тренутно можда и најдража коју сам урадио. И у њему проналазим увек нешто ново и сваки повратак доноси изненађење. То је представа која из играња у играње расте, баш као и ми у њој. Мислим да је важно да се ова представа погледа, јер она снажно говори о људској патњи. О томе како одређена правила и одређени начин понашања могу да униште људске животе, али и о ширем положају жене, њеној слободи и њеном гласу који не сме да се угуши.

ГЛАС: Дипломирани сте новинар, али на крају од глуме нисте могли побјећи, преко Бањалуке сте поново стигли у родни Ниш, као дипломирани глумац, како је изгледао тај заобилазни пут до куће и прве љубави?

МИЛЕНКОВИЋ: Мој пут до глуме заиста је био заобилазан, али мислим да је морао бити баш такав. Како сам пао ужи избор у Новом Саду, отишао сам на Филозофски факултет и питао на ком смеру је остало  места. Преко лета сам спремио пријемни и у септембру уписао новинарство. Кроз ту професију сам научио како да посматрам свет, како да слушам људе и ухватим суштину њихових прича. Али негде у мени глума је све време куцала, тихо, али упорно. Бањалука је била важна станица, јер сам тамо сазревао и као човек и као уметник, учио дисциплину, рад и одговорност. Када сам дипломирао, схватио сам да ништа није било случајно. Сви ти успутни кораци и лекције, само су ме додатно обликовали и припремили за данас.  И кад бих вратио време , ништа не бих мењао, све бих поново до најситнијег детаља. Опет бих Бањалуку, опет бих код Трепетове, опет бих живео са Даном Полетан, опет бих све те људе.

ГЛАС: Шта никада ћете заборавити из периода када сте студирали глуму код чувене позоришне мецене, Јелене Трепетове Костић? 

МИЛЕНКОВИЋ: Код Јелене Трепетове Костић сви смо дисали као један тим и то је оно што је било највеће богатство. А сцена коју ћу памтити заувек и коју често препричавам десила се на првој години, када смо радили "Просидбу", Антона Павловича Чехова. Никола Милаковић и ја никако нисмо успевали да ухватимо тај почетак и једног јутра је одлучио да ме изненади тако што је уместо воде сипао ракију. Да се одмах разумемо, ја сам неко ко пре тога у животу ракију није пробао. Девет ујутру, на празан стомак нас двојица наздрављамо у сцени. Ексирао сам мислећи да је вода и променио све могуће боје на лицу. На шта сам одмах добио коментар од професорке: "Браво! Но видиш кад повјерујеш како одмах то изнутра ради". Све би било супер да се на томе завршило, али ми смо ту сцену вратили једно шест пута. Знајући шта ме чека ја више нисам испијао на екс док је Никола радио обрнуто. На крају се завршило рушењем сценографије, као и разбијањем флаше и испаравањем ракије по читавој вежбаоници.

ГЛАС: Играли сте на телевизији, укључујући и стране продукције попут СФ серије "Арк". Сама телевизија  је много бржи и бездушнији медиј од позоришта. Шта су Вас ти пројекти научили и шта сте Ви понудили њима?

МИЛЕНКОВИЋ: Телевизија јесте много бржи и технички захтевнији медиј од позоришта. На сету се све одвија у огромној брзини зато се и од глумца очекује да одмах донесе тачну емоцију и прецизну игру. Такве ствари вас уче војној дисциплини, хируршкој концентрацији и поверењу у себе. С друге стране, мислим да сам тим пројектима понудио оно што сам научио на Академији, посвећеност, тачност и професионалност. Што се тиче серије "Арк" имао сам прилику да радим у међународној екипи. Без обзира на то што говорим течно енглески језик, постојао је тај црв сумње хоћу ли моћи. Међутим, презадовољан сам како је испало и то искуство бих пожелео свакоме.

ГЛАС: Гдје публика може све да Вас погледа у долазећем периоду и да ли имате у најави неке нове ауторске пројекте? 

МИЛЕНКОВИЋ: Публику позивам да погледају монодраму "Бесмртни дечак" 26. септембра у Позоришту лутака. А у истом позоришту ме можете видети у представама "Поп Ћира и поп Спира" где тумачим учитеља Перу и у представи "Прича о води". А што се тиче Народног позоришта, поред поменуте "Коштане" и "Кљукане династије", ту су и "Поговор", "Кокошке", "Врана у пауновом перју” и друге…  Ту је и комад "Поморанџина кора" који сам радио у приватној продукцији са својим дивним колегиницама и једва чекамо поновно извођење. А у октобру ме чека премијера мјузикла "Небо је мало за све", а одмах после тога крећем да радим на једној новој улози којој се неизмерно радујем.

ПРИВАТНО

ГЛАС: Чиме се бави глумац Данило Миленковић када није на сцени? 

МИЛЕНКОВИЋ: Да ми је неко пре 10 година рекао да ће теретана бити мој издувни вентил, не бих му веровао. Међутим, живот је непредвидив. Тамо избацујем све проблеме и стресове са којима се суочавам на дневном нивоу. И што сам старији све више постајем класична "кућна мува", нисам љубитељ ноћних излазака до раних јутарњих часова. Више волим да време проведем у разговору са пријатељима и у шетњи са својим псом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.