Danilo Milenković: Poezija je za mene uvijek bila utočište

Da nije bilo Banjaluke, glume i moje profesorice Elene Trepetove Kostić, možda ta ideja nikada ne bi ni zaživela. Na četvrtoj godini studija na Akademiji umjetnosti u Banjaluci svaki student dobija zadatak da stvori monodramu – koliko će trajati, 25 minuta ili duže, zavisi samo od njega.

 Svestan da me po završetku studija ne čeka siguran posao, poželeo sam da napravim nešto što će biti u potpunosti moje, komad koji ću moći da nosim sam, da ga prodajem, ali i da od njega u prvim godinama živim.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" glumac Danilo Milenković povodom nastanka njegove monodrame "Besmrtni dečak" posvećenoj velikom srpskom pjesniku Miki Antiću. Ovaj mladi talentovani glumac, rodom iz Niša, navodi da je bio svjestan da ga po završetku studija ne čeka siguran posao stoga je poželio nešto da napravi što će biti u potpunosti njegovo pa je izbor pao na monodramu o Miki Antiću inače njegovom omiljenom pjesniku. 

- Izbor je pao na Miku Antića, mog omiljenog pesnika. Poezija je za mene uvek bila utočište, prostor u koji se vraćam i Antićeva reč činila mi se kao idealan oslonac za jedno ovakvo putovanje. Sam proces bio je čudesan. Stvari su se nizale same, kao da mi je neko šaputao redosled. Znao sam mnogo o njegovom životu, pa su se reči, slike i emocije spontano vezivale u celinu. Iako je monodrama po svojoj prirodi teška za izvođenje, sećam je se kao iskustva u kojem je stvaranje teklo s lakoćom i nekom tihom lepotom. Paradoksalno zvuči, ali upravo ta lakoća je ono što mi je ostalo urezano najdublje.

GLAS: To su razlazi zašto ste Vi ušli u projekat ove jako emotivne monodrame, a zbog čega bi gledaoci trebalo da dođu i da pogledaju ovu monodramu? 

MILENKOVIĆ: Mikine reči nisu samo stihovi – one su život, emocija, čežnja, bunt i nežnost u isto vreme. U njegovoj poeziji svi možemo da pronađemo deo sebe. Zato verujem da publika treba da dođe i pogleda ovu monodramu – jer ona nije samo priča o Antiću, već i priča o nama, o našim ljubavima, gubicima, radostima i borbama. To je poziv da se prisetimo koliko umetnost može da nas leči, inspiriše i poveže.

GLAS: Dio ste odlične pozorišne ekipe iz predstave "Kljukana dinastija" Andreja Nosova, to je predstava o kojoj se mnogo priča u posljednje vrijeme, komedija koja nam je trebala...U čemu je tajna uspjeha ove predstave iz glumačkog ugla gledano?

MILENKOVIĆ: Tajna uspeha "Kljukane dinastije" je, pre svega, u našem zajedničkom stvaralačkom procesu i u neverovatnoj energiji ekipe. Moram posebno da istaknem samog reditelja koji nas je vodio kroz ovu priču i koji  je svakom ponaosobom pomogao u stvaranju autentičnog lika. Iskreno, mučio sam se sa svojom ulogom sve dok u radu nismo otkrili da je Đoka zapravo Amerikanac – tek tada je sve "leglo na svoje mesto" i lik je dobio novu dimenziju. A pored reditelja tu je i moja iskusnija koleginica Bratislava Milić koja je imala strpljenja za mene i bila uz mene sve vreme. Ono što možda publika najviše oseća jeste to da mi svi kolektivno volimo ovu predstavu. To zajedništvo i vera u ono što igramo prenose se sa scene u gledalište. Možda baš u tome leži ključ njenog uspeha.

GLAS: U predstava "Koštana", Narodnog pozorišta Niš, igrate Stojana. Kako ste se spremali za tu ulogu i da li je bilo nekih nedoumica prilikom same izgradnje lika? 

MILENKOVIĆ: Predstava "Koštana" od samog početka intrigirala je i izazivala lavinu komentara. Još na prvoj čitaćoj probi rediteljka je naglasila da nećemo raditi klasičnu Koštanu, već da će predstava biti izmeštena u drugačiji način igre. Iako tekst nije menjan ni u jednom trenutku, svi glumci igraju svoje uloge iz potpuno drugačijeg ključa. Koštana nije devojčurak, Stojan nije Šekspirov Romeo, Kata je predstavljena kao žena koja je "sa Bogom na ti" i tako i sa ostalim likovima. Za mene je ovo bio izuzetno važan proces, jer sam kroz njega naučio da se mnoge stvari mogu igrati iz potpuno novog ugla. Tako sam glumački sazrevao i širio svoje vidike. Uloga Stojana mi je trenutno možda i najdraža koju sam uradio. I u njemu pronalazim uvek nešto novo i svaki povratak donosi iznenađenje. To je predstava koja iz igranja u igranje raste, baš kao i mi u njoj. Mislim da je važno da se ova predstava pogleda, jer ona snažno govori o ljudskoj patnji. O tome kako određena pravila i određeni način ponašanja mogu da unište ljudske živote, ali i o širem položaju žene, njenoj slobodi i njenom glasu koji ne sme da se uguši.

GLAS: Diplomirani ste novinar, ali na kraju od glume niste mogli pobjeći, preko Banjaluke ste ponovo stigli u rodni Niš, kao diplomirani glumac, kako je izgledao taj zaobilazni put do kuće i prve ljubavi?

MILENKOVIĆ: Moj put do glume zaista je bio zaobilazan, ali mislim da je morao biti baš takav. Kako sam pao uži izbor u Novom Sadu, otišao sam na Filozofski fakultet i pitao na kom smeru je ostalo  mesta. Preko leta sam spremio prijemni i u septembru upisao novinarstvo. Kroz tu profesiju sam naučio kako da posmatram svet, kako da slušam ljude i uhvatim suštinu njihovih priča. Ali negde u meni gluma je sve vreme kucala, tiho, ali uporno. Banjaluka je bila važna stanica, jer sam tamo sazrevao i kao čovek i kao umetnik, učio disciplinu, rad i odgovornost. Kada sam diplomirao, shvatio sam da ništa nije bilo slučajno. Svi ti usputni koraci i lekcije, samo su me dodatno oblikovali i pripremili za danas.  I kad bih vratio vreme , ništa ne bih menjao, sve bih ponovo do najsitnijeg detalja. Opet bih Banjaluku, opet bih kod Trepetove, opet bih živeo sa Danom Poletan, opet bih sve te ljude.

GLAS: Šta nikada ćete zaboraviti iz perioda kada ste studirali glumu kod čuvene pozorišne mecene, Jelene Trepetove Kostić? 

MILENKOVIĆ: Kod Jelene Trepetove Kostić svi smo disali kao jedan tim i to je ono što je bilo najveće bogatstvo. A scena koju ću pamtiti zauvek i koju često prepričavam desila se na prvoj godini, kada smo radili "Prosidbu", Antona Pavloviča Čehova. Nikola Milaković i ja nikako nismo uspevali da uhvatimo taj početak i jednog jutra je odlučio da me iznenadi tako što je umesto vode sipao rakiju. Da se odmah razumemo, ja sam neko ko pre toga u životu rakiju nije probao. Devet ujutru, na prazan stomak nas dvojica nazdravljamo u sceni. Eksirao sam misleći da je voda i promenio sve moguće boje na licu. Na šta sam odmah dobio komentar od profesorke: "Bravo! No vidiš kad povjeruješ kako odmah to iznutra radi". Sve bi bilo super da se na tome završilo, ali mi smo tu scenu vratili jedno šest puta. Znajući šta me čeka ja više nisam ispijao na eks dok je Nikola radio obrnuto. Na kraju se završilo rušenjem scenografije, kao i razbijanjem flaše i isparavanjem rakije po čitavoj vežbaonici.

GLAS: Igrali ste na televiziji, uključujući i strane produkcije poput SF serije "Ark". Sama televizija  je mnogo brži i bezdušniji medij od pozorišta. Šta su Vas ti projekti naučili i šta ste Vi ponudili njima?

MILENKOVIĆ: Televizija jeste mnogo brži i tehnički zahtevniji medij od pozorišta. Na setu se sve odvija u ogromnoj brzini zato se i od glumca očekuje da odmah donese tačnu emociju i preciznu igru. Takve stvari vas uče vojnoj disciplini, hirurškoj koncentraciji i poverenju u sebe. S druge strane, mislim da sam tim projektima ponudio ono što sam naučio na Akademiji, posvećenost, tačnost i profesionalnost. Što se tiče serije "Ark" imao sam priliku da radim u međunarodnoj ekipi. Bez obzira na to što govorim tečno engleski jezik, postojao je taj crv sumnje hoću li moći. Međutim, prezadovoljan sam kako je ispalo i to iskustvo bih poželeo svakome.

GLAS: Gdje publika može sve da Vas pogleda u dolazećem periodu i da li imate u najavi neke nove autorske projekte? 

MILENKOVIĆ: Publiku pozivam da pogledaju monodramu "Besmrtni dečak" 26. septembra u Pozorištu lutaka. A u istom pozorištu me možete videti u predstavama "Pop Ćira i pop Spira" gde tumačim učitelja Peru i u predstavi "Priča o vodi". A što se tiče Narodnog pozorišta, pored pomenute "Koštane" i "Kljukane dinastije", tu su i "Pogovor", "Kokoške", "Vrana u paunovom perju” i druge…  Tu je i komad "Pomorandžina kora" koji sam radio u privatnoj produkciji sa svojim divnim koleginicama i jedva čekamo ponovno izvođenje. A u oktobru me čeka premijera mjuzikla "Nebo je malo za sve", a odmah posle toga krećem da radim na jednoj novoj ulozi kojoj se neizmerno radujem.

PRIVATNO

GLAS: Čime se bavi glumac Danilo Milenković kada nije na sceni? 

MILENKOVIĆ: Da mi je neko pre 10 godina rekao da će teretana biti moj izduvni ventil, ne bih mu verovao. Međutim, život je nepredvidiv. Tamo izbacujem sve probleme i stresove sa kojima se suočavam na dnevnom nivou. I što sam stariji sve više postajem klasična "kućna muva", nisam ljubitelj noćnih izlazaka do ranih jutarnjih časova. Više volim da vreme provedem u razgovoru sa prijateljima i u šetnji sa svojim psom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.