Данило Берар: Луткарство развија машту

Крајем јуна ове године моја класа и ја смо сазнали да ћемо радити новогодишњу луткарску представу "Рак кројач". Искрено могу да кажем да сам од почетка био загрејан за овај пројекат из више разлога, али главни је био то што радимо луткарску представу. Прошле године смо за Нову годину такође радили "Плаву боју снијега", где смо се први пут опробали у дечијој представи.

Ово је сада заиста била озбиљнија и комплекснија прича за нас студенте треће године глуме. Колега Војин и ја смо добили да играмо Рака кројача. Било је ту на почетку много покушаја коришћења саме лутке, с обзиром на то да се први пут сусрећемо са нечим оваквим, али уз помоћ Александра, редитеља представе, заједно смо нашли решење. 

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Данило Берар поводом недавне премијере луткарског комада "Рак кројач" у режији Александра Васиљевића, а по тексту хероине српске поезије Десанке Максимовић.
Један од талентованијих глумаца млађе генерације истиче да је Рак најрационалнији лик у представи и представљен је као лик који се бори за истину и правду. 

- Рак је најрационалнији лик у представи и представљен је као лик који се бори за истину и правду. Веома је истрајан у свом циљу да докаже људима и осталим "становницима морског дна" да треба да чисте море и чине добра дела. Процес је протекао веома лепо, уживали смо у свакој проби, долазили заједно до решење и што ми је највише драго, без ичије помоћи смо савладали игру са луткама. Премијеру смо имали у недељу, 14. децембра, која је прошла феноменално, пуна позитивне енергије, а публика је изашла са представе презадовољна.

ГЛАС: Због чега би публика требало да погледа овај комад? Неки би рекли да су поезија и њене вриједности, не само Десанке Максимовић, већ и генерално, анахроне за ово вријеме?

БЕРАР: Александар је од почетка имао јасну идеју и његову визију овог пројекта и свима нам је било јасно коју смо поруку хтели да пошаљемо највише деци па онда и одраслима. Представа је највише заснована на причи о екологији, очувању природе и пре свега о људској свести према свему томе. По бајци Десанке Максимовић радња дела се дешава у реци, али смо ми нашу причу пребацили у море. Преко самих ликова у делу и њихове свести о чишћењу мора, можемо упоредити све са данашњицом. Јегуља, која је највећи негативац у делу и не жели да промени мишљење до краја, већ је истрајна у својим злоделима, на крају и сама схвати да треба чистити море и уклопити се у друштво које жели добро. Тако да не мислим да је оваква прича застарела или томе слично, већ да, пре свега треба деци, па и одраслима, да отвори размишљање о екологији и мислим да је публика препознала коју поруку желимо да пошаљемо, а поготово деца.

ГЛАС: Шта нуди свијет луткарства младом глумцу у односу на неке друге жанрове и колико му је тешко да себе да лутки којом управља?

БЕРАР: Ово је моја прва професионална представа. Током овог процеса схватио сам да је то врло тежак посао за глумца, јер је луткарство једна посебна уметност. Уопште није било лако на почетку повезати се са лутком, научити да се креће, прича, итд. У свему томе је било још теже, али наравно и занимљивије, што је наша лутка Рак кројач из два дела. Ја сам управљао телом, док је Војин користио клешта. Из тог разлога је било захтевно, јер смо у сваком тренутку морали да будемо синхронизовани и да тако стварамо илузију публици као да је лутка у целини. Уз свакодневне пробе успели смо да савладамо вештину лутке и да "оживимо" лик Рака. Такође је битно да се реплике и мизансцен у сваком тренутку поклапају и да се никад не мењају. Лутку треба представити публици као да је стваран лик и показати илузију као да Рак има емоције, моменте када је срећан или тужан, бесан, јер то све доприноси бољем доживљају. За младог глумца или студента мислим да је луткарство одлично за развијање маште, игре, концентрације, јер је овакав жанр и овакав вид глуме веома специфичан за рад. Срећан сам јер је ово, откад постоји наша академија, прва студентска луткарка представа и надам се да ће временом са све више играња бити све боља.

ГЛАС: С обзиром на то да сте још студент глуме имали сте неколико значајних професионалних позоришних искустава. Једна од њих су сигурно она из пројекта "Лајање на звезде" у режији Белинде Стијак. Причајте нам о овом умјетничком подухвату ГП "Јазавац", који је успио да окупи велики број младих глумаца у новој поставци књижевног предлошка Милована Витезовића? 

БЕРАР: Представу "Лајање на звезде" су првобитно урадили ученици из студија "Јазавац", у режији Белинде Стијак, али средином ове године понуђено је нама студентима и неколицини професионалних глумаца да ускочимо у представу. Сви смо то наравно прихватили и мислим да је ово на неки начин свима био сан да некада играмо у оваквој представи. Добио сам да играм лик Милића Гавранића - Тупа, који жели да успе у боксу, али му због његовог "мангупарисања" то не иде од руке. Уз неколико проба успели смо да саставимо већ постојећу представу од почетка до краја и изашли са првим играњем 17. септембра, које је прошло одлично. Најдраже од свега ми је било то што сам овај пројекат радио и са старијим колегама и професионалним глумцима, редитељком и што смо заједно сваким играњем све више уживали и учинили да публика изађе задовољна и са пуним срцем.

ГЛАС: Играте и у представи "Кући" Људмиле Разумовске. Премијера је такође недавно била. Да ли је било неких недоумица током стварања сценског лика и какви су глумачки системи Данила Бернара када се рве са улогама? 

БЕРАР: Сама прича Људмиле је веома тешка, говори о деци деведесетих година која су напуштена, одбачена од стране родитеља и генерално одбачена од друштва. Лик који сам играо је био нешто потпуно ново и можда до сада нешто најтеже са чиме сам се сусрео на студијама. Зове се Сине, има 16 година и он је дечак који је поставио себи нека своја правила за која мисли да су добра и не дозвољава да му се ико у то меша. Веома је насилан, какав је био и у дому одакле је побегао, непријатан и агресиван. Најтеже када је ријеч о лику, око чега сам се борио, је то што он сам није знао како се зове. У пару са главним негативцем Ожиљком, у кога гледа као у Бога, у делу стварају публици непријатност и, да не звучим прегрубо, наводе публику да их замрзи на неки начин. Тешко је играти оваквог негативца и поверовати у овако тешке околности, а поготово што сам приватно скроз другачији од Синета. Генерално сваки задатак на академији прихватам оберучке и уживам у томе када стварам лик. Лик Синета сам градио детаљно, посматрао сам такву децу, гледао, видео записе који могу да ми помогну, али сам пре свега на свакој проби покушавао да откријем нешто ново. Искрено могу рећи да је можда мало лакше и занимљивије играти негативца у представи.

ГЛАС: Од ова три комада које смо помињали један је имао премијеру у "Јазавцу", два у СКЦ-у. Колико су ови мањи простори важни за развој театра и позоришних радника, јер је ипак свијет професионалних позоришта тешко доступан за младе умјетнике? 

БЕРАР: Наша генерација је имала ту срећу да је Студентски културни центар почео да ради већ на завршетку прве године. До сада смо моја класа и ја имали више од 30 извођења на сцени СКЦ-а, "Јазавца" и у нашој глумачкој бараци. Јако је важно да већ на студијама као млади глумци стичемо овакво велико искуство, јер нам свако искуство и играње доноси нешто ново. На почетку сам мислио да ћу тек можда у трећој години добити прилику да уопште станем на неку већу сцену и ту играм представу, али се на срећу то остварило већ на крају прве године. Ово нас такође мотивише и припрема за неке нове професионалне улоге, којима се сви надамо.

ГЛАС: Гдје се крију најдубљи разлози због којих сте закорачили у лијепи, али и прилично мукотрпни глумачки свијет, негдје у књигама, позоришту, филму или нечем четвртом?

БЕРАР: Мало сам се бавио глумом пре уписа на академију. Наравно да сам одувек волео позориште, филмове, серије, али све ме је то више заинтересовало на студијама. Тренутак када сам схватио да ми сцена прија и да желим да се бавим овим послом је када сам у средњој школи водио матурске свечаности. Тада сам први пут осетио шта значи стајати испред хиљаду људи без икакве треме или страха. После тога сам све више почео да проучавам шта је у ствари глума и шта све може да нам донесе. Глуму видим као ништа више од игре. Тиме се водим од почетка и схватио сам да могу добро да глумим само ако максимално уживам у томе. По мом мишљењу ово је најлепши и најзанимљивији посао на свету. Наравно да понекад може бити веома стресно, али ја на то гледам само позитивно и никад се не предајем. Увек тражим други начин да бих савладао задатак. Никад нисам дозвољавао да ми неко туђе мишљење поквари свест о глуми, држао сам се свог осећаја.

СВАКОДНЕВИЦА

ГЛАС: Како изгледа свакодневица Данила Берара када је мимо свијета умјетности? 

БЕРАР: Наше студирање глуме је такво да некад по цео дан проведемо у учионици и немамо баш превише времена за приватни живот. Моје слободно време волим да искористим тако што по препоруци погледам неки добар филм, прочитам неку драму, итд. Али оно што волим и што ме највише одмори од глуме је када проводим време са људима поред којих се осећам срећно. Мислим да наш приватан живот може и позитивно, али и негативно утицати на студирање глуме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.