Danilo Berar: Lutkarstvo razvija maštu

Krajem juna ove godine moja klasa i ja smo saznali da ćemo raditi novogodišnju lutkarsku predstavu "Rak krojač". Iskreno mogu da kažem da sam od početka bio zagrejan za ovaj projekat iz više razloga, ali glavni je bio to što radimo lutkarsku predstavu. Prošle godine smo za Novu godinu takođe radili "Plavu boju snijega", gde smo se prvi put oprobali u dečijoj predstavi.

Ovo je sada zaista bila ozbiljnija i kompleksnija priča za nas studente treće godine glume. Kolega Vojin i ja smo dobili da igramo Raka krojača. Bilo je tu na početku mnogo pokušaja korišćenja same lutke, s obzirom na to da se prvi put susrećemo sa nečim ovakvim, ali uz pomoć Aleksandra, reditelja predstave, zajedno smo našli rešenje. 

Rekao je ovo za "Glas Srpske" glumac Danilo Berar povodom nedavne premijere lutkarskog komada "Rak krojač" u režiji Aleksandra Vasiljevića, a po tekstu heroine srpske poezije Desanke Maksimović.
Jedan od talentovanijih glumaca mlađe generacije ističe da je Rak najracionalniji lik u predstavi i predstavljen je kao lik koji se bori za istinu i pravdu. 

- Rak je najracionalniji lik u predstavi i predstavljen je kao lik koji se bori za istinu i pravdu. Veoma je istrajan u svom cilju da dokaže ljudima i ostalim "stanovnicima morskog dna" da treba da čiste more i čine dobra dela. Proces je protekao veoma lepo, uživali smo u svakoj probi, dolazili zajedno do rešenje i što mi je najviše drago, bez ičije pomoći smo savladali igru sa lutkama. Premijeru smo imali u nedelju, 14. decembra, koja je prošla fenomenalno, puna pozitivne energije, a publika je izašla sa predstave prezadovoljna.

GLAS: Zbog čega bi publika trebalo da pogleda ovaj komad? Neki bi rekli da su poezija i njene vrijednosti, ne samo Desanke Maksimović, već i generalno, anahrone za ovo vrijeme?

BERAR: Aleksandar je od početka imao jasnu ideju i njegovu viziju ovog projekta i svima nam je bilo jasno koju smo poruku hteli da pošaljemo najviše deci pa onda i odraslima. Predstava je najviše zasnovana na priči o ekologiji, očuvanju prirode i pre svega o ljudskoj svesti prema svemu tome. Po bajci Desanke Maksimović radnja dela se dešava u reci, ali smo mi našu priču prebacili u more. Preko samih likova u delu i njihove svesti o čišćenju mora, možemo uporediti sve sa današnjicom. Jegulja, koja je najveći negativac u delu i ne želi da promeni mišljenje do kraja, već je istrajna u svojim zlodelima, na kraju i sama shvati da treba čistiti more i uklopiti se u društvo koje želi dobro. Tako da ne mislim da je ovakva priča zastarela ili tome slično, već da, pre svega treba deci, pa i odraslima, da otvori razmišljanje o ekologiji i mislim da je publika prepoznala koju poruku želimo da pošaljemo, a pogotovo deca.

GLAS: Šta nudi svijet lutkarstva mladom glumcu u odnosu na neke druge žanrove i koliko mu je teško da sebe da lutki kojom upravlja?

BERAR: Ovo je moja prva profesionalna predstava. Tokom ovog procesa shvatio sam da je to vrlo težak posao za glumca, jer je lutkarstvo jedna posebna umetnost. Uopšte nije bilo lako na početku povezati se sa lutkom, naučiti da se kreće, priča, itd. U svemu tome je bilo još teže, ali naravno i zanimljivije, što je naša lutka Rak krojač iz dva dela. Ja sam upravljao telom, dok je Vojin koristio klešta. Iz tog razloga je bilo zahtevno, jer smo u svakom trenutku morali da budemo sinhronizovani i da tako stvaramo iluziju publici kao da je lutka u celini. Uz svakodnevne probe uspeli smo da savladamo veštinu lutke i da "oživimo" lik Raka. Takođe je bitno da se replike i mizanscen u svakom trenutku poklapaju i da se nikad ne menjaju. Lutku treba predstaviti publici kao da je stvaran lik i pokazati iluziju kao da Rak ima emocije, momente kada je srećan ili tužan, besan, jer to sve doprinosi boljem doživljaju. Za mladog glumca ili studenta mislim da je lutkarstvo odlično za razvijanje mašte, igre, koncentracije, jer je ovakav žanr i ovakav vid glume veoma specifičan za rad. Srećan sam jer je ovo, otkad postoji naša akademija, prva studentska lutkarka predstava i nadam se da će vremenom sa sve više igranja biti sve bolja.

GLAS: S obzirom na to da ste još student glume imali ste nekoliko značajnih profesionalnih pozorišnih iskustava. Jedna od njih su sigurno ona iz projekta "Lajanje na zvezde" u režiji Belinde Stijak. Pričajte nam o ovom umjetničkom poduhvatu GP "Jazavac", koji je uspio da okupi veliki broj mladih glumaca u novoj postavci književnog predloška Milovana Vitezovića? 

BERAR: Predstavu "Lajanje na zvezde" su prvobitno uradili učenici iz studija "Jazavac", u režiji Belinde Stijak, ali sredinom ove godine ponuđeno je nama studentima i nekolicini profesionalnih glumaca da uskočimo u predstavu. Svi smo to naravno prihvatili i mislim da je ovo na neki način svima bio san da nekada igramo u ovakvoj predstavi. Dobio sam da igram lik Milića Gavranića - Tupa, koji želi da uspe u boksu, ali mu zbog njegovog "manguparisanja" to ne ide od ruke. Uz nekoliko proba uspeli smo da sastavimo već postojeću predstavu od početka do kraja i izašli sa prvim igranjem 17. septembra, koje je prošlo odlično. Najdraže od svega mi je bilo to što sam ovaj projekat radio i sa starijim kolegama i profesionalnim glumcima, rediteljkom i što smo zajedno svakim igranjem sve više uživali i učinili da publika izađe zadovoljna i sa punim srcem.

GLAS: Igrate i u predstavi "Kući" Ljudmile Razumovske. Premijera je takođe nedavno bila. Da li je bilo nekih nedoumica tokom stvaranja scenskog lika i kakvi su glumački sistemi Danila Bernara kada se rve sa ulogama? 

BERAR: Sama priča Ljudmile je veoma teška, govori o deci devedesetih godina koja su napuštena, odbačena od strane roditelja i generalno odbačena od društva. Lik koji sam igrao je bio nešto potpuno novo i možda do sada nešto najteže sa čime sam se susreo na studijama. Zove se Sine, ima 16 godina i on je dečak koji je postavio sebi neka svoja pravila za koja misli da su dobra i ne dozvoljava da mu se iko u to meša. Veoma je nasilan, kakav je bio i u domu odakle je pobegao, neprijatan i agresivan. Najteže kada je riječ o liku, oko čega sam se borio, je to što on sam nije znao kako se zove. U paru sa glavnim negativcem Ožiljkom, u koga gleda kao u Boga, u delu stvaraju publici neprijatnost i, da ne zvučim pregrubo, navode publiku da ih zamrzi na neki način. Teško je igrati ovakvog negativca i poverovati u ovako teške okolnosti, a pogotovo što sam privatno skroz drugačiji od Sineta. Generalno svaki zadatak na akademiji prihvatam oberučke i uživam u tome kada stvaram lik. Lik Sineta sam gradio detaljno, posmatrao sam takvu decu, gledao, video zapise koji mogu da mi pomognu, ali sam pre svega na svakoj probi pokušavao da otkrijem nešto novo. Iskreno mogu reći da je možda malo lakše i zanimljivije igrati negativca u predstavi.

GLAS: Od ova tri komada koje smo pominjali jedan je imao premijeru u "Jazavcu", dva u SKC-u. Koliko su ovi manji prostori važni za razvoj teatra i pozorišnih radnika, jer je ipak svijet profesionalnih pozorišta teško dostupan za mlade umjetnike? 

BERAR: Naša generacija je imala tu sreću da je Studentski kulturni centar počeo da radi već na završetku prve godine. Do sada smo moja klasa i ja imali više od 30 izvođenja na sceni SKC-a, "Jazavca" i u našoj glumačkoj baraci. Jako je važno da već na studijama kao mladi glumci stičemo ovakvo veliko iskustvo, jer nam svako iskustvo i igranje donosi nešto novo. Na početku sam mislio da ću tek možda u trećoj godini dobiti priliku da uopšte stanem na neku veću scenu i tu igram predstavu, ali se na sreću to ostvarilo već na kraju prve godine. Ovo nas takođe motiviše i priprema za neke nove profesionalne uloge, kojima se svi nadamo.

GLAS: Gdje se kriju najdublji razlozi zbog kojih ste zakoračili u lijepi, ali i prilično mukotrpni glumački svijet, negdje u knjigama, pozorištu, filmu ili nečem četvrtom?

BERAR: Malo sam se bavio glumom pre upisa na akademiju. Naravno da sam oduvek voleo pozorište, filmove, serije, ali sve me je to više zainteresovalo na studijama. Trenutak kada sam shvatio da mi scena prija i da želim da se bavim ovim poslom je kada sam u srednjoj školi vodio maturske svečanosti. Tada sam prvi put osetio šta znači stajati ispred hiljadu ljudi bez ikakve treme ili straha. Posle toga sam sve više počeo da proučavam šta je u stvari gluma i šta sve može da nam donese. Glumu vidim kao ništa više od igre. Time se vodim od početka i shvatio sam da mogu dobro da glumim samo ako maksimalno uživam u tome. Po mom mišljenju ovo je najlepši i najzanimljiviji posao na svetu. Naravno da ponekad može biti veoma stresno, ali ja na to gledam samo pozitivno i nikad se ne predajem. Uvek tražim drugi način da bih savladao zadatak. Nikad nisam dozvoljavao da mi neko tuđe mišljenje pokvari svest o glumi, držao sam se svog osećaja.

SVAKODNEVICA

GLAS: Kako izgleda svakodnevica Danila Berara kada je mimo svijeta umjetnosti? 

BERAR: Naše studiranje glume je takvo da nekad po ceo dan provedemo u učionici i nemamo baš previše vremena za privatni život. Moje slobodno vreme volim da iskoristim tako što po preporuci pogledam neki dobar film, pročitam neku dramu, itd. Ali ono što volim i što me najviše odmori od glume je kada provodim vreme sa ljudima pored kojih se osećam srećno. Mislim da naš privatan život može i pozitivno, ali i negativno uticati na studiranje glume.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.