Дајана Јосиповић: Све моје је у позоришту

Када сам бирала шта желим да радим у независној продукцији са својим сарадницима и пријатељима, знала сам да то мора да буде комад чију сврху постављања на сцену видим првенствено ја, као редитељ, потом и сви остали чланови тима.

Рекла је ово за "Глас Српске" млада редитељка Дајана Јосиповић поводом недавне премијере "Сирочад",  која се одиграла у познатом позоришном упоришту "Театар Вук" у Београду. Наиме, ова даровита београдска умјетница, родом из Добоја, напомиње да је Келијев комад у основи прича о породици која отвара дубоко проблематично готово егзистенцијално питање.

- Келијев комад, који је у основи прича о породици, отвара дубоко проблематично, готово егзистенцијално питање: да ли је могуће да будемо и останемо искрени једни према другима уколико се идеолошки разилазимо. С обзиром на то да смо се припремали за процес на јесен 2024., паралелно том нашем имагинарном свијету, постајао је онај стварнији око нас, када су почеле студентске блокаде у Србији. Било је немогуће не примијетити механизме искључивости и њихову комплексност, који су се развијали на свим нивоима друштва, од породице, до политичких кругова, тако да се инспирација надограђивала током самог процеса, док се није претворила у искуство. 

ГЛАС: Представа је психолошки слојевита драма која нам намеће узнемирујућа питања, а једна од таквих јесте могућност заштите свог унутрашњег свијета у којем не морамо нужно бити сами. Занима нас како изгледа тај свијет младе редитељке Дајане Јосиповић те како сачувати тај свијет упркос ономе што се догађа споља?

ЈОСИПОВИЋ: У тренутку када сам схватила да је и потреба за заштитом свог свијета, знак страха од бивања, ја сам свој свијет престала да чувам. Напротив, отварам га том свијету ,"споља", нека се мијешају свјетови како бих могла да увидим колико је интегритет мог , "личног" јак, и колико је, уопште, постојећи. Хтјели ми то признати или не, човјекова личност је нужно слика свих његових интегрисаних одлука и околности у којима се нашао, па и онда кад мислимо да смо херметично затворили свој мали "свијет". Постоје пукотине у нама кроз које се ти свјетови мијешају, кроз које то што смо сматрали највреднијим дијелом себе, изненадно изађе и кроз које нешто, као зрак сунца уђе.  У тој комуникацији дијелом рационалној, дијелом ирационалној, ствара се управо оно према чему се све више ствара погубна одбојност – идентитет.

ГЛАС: С обзиром на то да сте неко ко је тек закорачио у позоришни свијет, урадили сте доста тога кад је у питању позоришна умјетност. Ево одмах нам падају на ум представе чувених редитеља Кокана Младеновића "Човек слон" и  "Позиција детета" Ане Ђорђевић на којима сте асистирали. То су представе које се са великим успјехом изводе у Београдском драмском позоришту. Шта сте могли племенито украсти од ових врсних умјетника током заједничког рада?

ЈОСИПОВИЋ: Све асистентуре су за мене биле драгоцјена искуства. Поред ове двије, додала бих још једну – асистентуру Алији Луке, берлинској редитељки на представи "1984", по мотивима Орвелове истоимене књиге, у истом позоришту. С обзиром на то да врло пратим и истражујем различите методологије и методе праћења развоја вјештина уопште, а нарочито у позоришном стварању, врло сам свјесно бирала потпуно различите редитеље са којима ћу да прођем кроз процес припреме и реализације. Колико Ана инсистира на прецизности и класичној дисциплини, Кокан на слободи и игри, Алија на јединству свијета маште и ансамбла, толико све троје инсистирају на својеврсној храбрости, идејној дрскости и вјери у позоришни чин. Е, ту храброст, крала сам од сваког понаособ.

ГЛАС: Кад смо већ код Београдског драмског позоришта. Морамо споменути представу "Раке" коју сте режирали. На шта прво помислите кад се спомене ова представа и по чему ћете је увијек памтити?

ЈОСИПОВИЋ: Комад "Раке" је моја дипломска представа, коју сам радила по тексту драматуршкиње Софије Димитријевић, а коју је играла цијела класа треће године Глуме Факултета драмских уметности у Београду, проф. Срђана Карановића и асистента Душана Матејића. Памтићу је по несагледивој машти цијелог тима, по истрајности, упорности да се примијети, освијести, осјети и отјелотвори прича о механизму трансгенерацијске трауме на Балкану. И по томе што је један дјечак (омиљени нам главни лик) нашао све своје "очеве", да би коначно дошао до себе. 

ГЛАС: Када се пробудила жеља за овим послом којим се бавите с обзиром да сте неко ко потиче из средине гдје позоришна умјетност прилично климава, да не кажемо да је скоро и нема. Укратко, ко је највећи кривац за ово чиме се данас бавите?

ЈОСИПОВИЋ: Често, и већ дуго о томе мислим. Готово сам сигурна да је баш тај недостатак могућности сусрета са неким другим стварностима, недостатак права на другачије које је у малим босанскохерцеговачким срединама врло тешко освојиво, а које свјесно трасира позориште, натјерало моју малу главу са 7 година, не да се заљубим у позориште, него да у њега повјерујем. И вјерујем и даље. 

ГЛАС: Знамо да сте поред ФДУ завршили и књижевност на ФФ стога морамо да Вас питамо који су то књижевни генерали оставили највише утицаја на Вас као умјетницу и иначе од какве је важност та књижевна писменост за позоришне умјетнике??

ЈОСИПОВИЋ: Увијек и заувијек - Иво Андрић. Уз тог човјека сам интелектуално сазријевала, расла, стасавала, посустајала, увијек му се враћала, чак и онда кад сам од њега бјежала. Нема добре глуме, нема добре сцене без мисли. Управо мисао, конструкција мишљења, разумијевање мишљења које истрајава до критичког става, потом до вриједносног суда, је сврха књижевног описмењавања. Студије српске књижевности су мене научиле најважнију ствар коју као интелектуални, теоријски ниво користим и у редитељској припреми, поставити тексту права питања. А то је предуслов сваког аутентичног одговора. Како се одговор конструише, зависи од медијума, да ли пишем научни рад или правим представу, средства и циљ су другачији, али мисао ми је иста. 

ГЛАС: Да ли бисте се некад опробали као редитељка у седмој умјетности и како уопште гледате на ту умјетност која се данас налази прилично у режиму хиперпродукције? 

ЈОСИПОВИЋ: Да, сигурно бих жељела да се опробам у филму и да спојим позоришни приступ са могућностима знака које омогућава камера. Хиперпродукција је, као феномен, постала константа српског тржишта, иако у овом тренутку, ипак, јењава. Она је увијек знак кризе система вриједности и потребе рекреирања стандарда стварања. Оно што не смијемо да заборавимо је  да умјетност мора да има одговорност пред самом собом и пред онима којима се даје да би испуњавала сврсисходност свог постојања. Књижевност, позориште, филм – све су то медији који морају да подржавају једну суштаствену вертикалу, нит која далеко испод нас почиње, која кроз нас пролази, надилази нас, и одлази у бескрај. Све друго је симулација умјетности која профитира управо на поменутој кризи вредновања оног што је добро, што ти треба и оног што други чине да мислиш да ти је треба. 

ГЛАС: Који су то стихови који би највише описали редитељку Дајану Јосиповић?

ЈОСИПОВИЋ : "Браним//Ово неба у очима//Браним//Ово земље на длану"  (В. Попа, Браним)

ГЛАС: Како  изгледа свијет Дајане Јосиповић, мимо свијета позоришта и умјетности?
ЈОСИПОВИЋ: Нема га. Као што рекох на почетку нашег разговора. Све моје је у позоришту и све моје позориште је у свему мом. Док се прича не исприча. 

ДОБОЈ

ГЛАС: У неколико наврата говорили сте да имате огромну жељу да вратите традиционални Театар фест у Добоју. По чему памтите овај фестивал и шта треба учинити да би град Добој поново културолошки засијао у правом смислу?

ЈОСИПОВИЋ: Град Добој има огроман потенцијал да свакодневно потврђује своју аутентичност и културну историју због свог територијалног сједишта и културно-историјског насљеђа. У потпуности вјерујем да би град могао да врати фестивал и да поново постане једно од позоришно најпрепознатљивијих, регионалних упоришта. Оно што је неопходно учинити, на првом мјесту, уврстити ту идеју као једну од приоритетних, направити реконструкцију сцене нашег Центра за културу, прилагодити је позоришним стандардима, потом окупити људе који би радили на том пројекту и направити план реализације. А, можда прво ја треба да се вратим, да бисмо вратили фестивал, што бих врло радо учинила (смијех).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.