Чвор

Живот је чудноват јер пут му је чворноват. Од зачећа, преко стасалости, до скончања, живот својим чедима нанизује чворове.

  Живо биће те чворове распетљава, или их са собом носи и запетљане подноси, или подлијеже учворено и упетљано. На стаблима биљака, на тијелима животиња и људи, могу да се виде кврге и зглобови, као спољашњи нацрт свједочанства о чвориштима живота. Тамо гдје се код дрвета чвор развоја разрјешавао гранањем, тамо гдје се код зглавкара чвор спајања чланака разрјешавао повезивањем, тамо гдје се код човјека чвор покретљивости разрјешавао узглобљавањем..., посвуда налазимо безброј отјелотворених чворнатих успомена, које нам предочавају чворове као нужне петље у плетиву живота.

Ми, у ствари, не можемо да увежемо ниједан наш дан са протеклим или наредним даном нашег живота без неког чвора, чврстог или лабавог, спољашњег или унутрашњег, незваног или призваног, привлачног или одбојног, тренутног или трајног, одрјешивог или неодрјешивог... Без петљања и распетљавања чворова ми не бисмо могли да препознамо живот и не бисмо се осјећали живима на начин који нам је својствен, јер би из нашег живљења ишчезла загонетност, а с њом и изазов, а с њим и воља. Воља је нишан и погон који нас усмјерава и покреће према ономе што волимо, воља хоће вољено, а ми волимо изазов рјешавања загонетке и волимо да као загонетни представљамо изазов. Ми волимо да чворове неизвјесности, наслућивања, нагађања, претпостављања, наговјештаја, обриса, покушавамо да развежемо у недвосмислену чињеничну опипљивост стварности, и у истој мјери волимо да у опипљивој стварности истакнемо загонетне чворове, или да их ми сами, према нашим појединачним склоностима, завежемо и притегнемо као загонетке за друге.

За ове разноврсне чворове, чије свакодневно везивање и развезивање чини наш живот, увијек је, као додатак, привезан чвор вјечног питања о односу између могућности наше воље да слободно бира и њене немогућности да избјегне судбинску предодређеност. Међутим, искусивши да нам се живот судбински одвија као низ чворова, због којих је његово одвијање уједно испрекидано и увезано, ми можемо да се трудимо да настављамо неизбјежан низ чворова оним чворовима у које се упетљавамо тако што вучемо конце изабране слободном вољом. Ово не обећава да ће живот бити мање или више чворноват, што нема значаја за вриједност или смисао живота, јер свако подједнако доживљава свој живот као чворноват, без обзира на бројност и врсту чворова; али, бирајући нити које га заплићу у своје чворове, човјек се обавија тканином чији додир воли и носи одјећу која му стоји, док слуша свог чворка, све до мртвог чвора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.