Ћутање говори све

УМЕТНОСТ свакодневно мења свет, али не на радикалан начин. Мале капљице уметности пуне наше чаше живота у сваком тренутку. Aли, некоме треба мање, а некоме више тих капљица. A то све зависи од личне среће појединца. Нисмо сви на истом нивоу свести.

Ово у разговору за наш лист каже глумац и добитник награде "Давид Штрбац" на овогодишњем "Театар фесту Петар Кочић" Небојша Глоговац, чији је таленат почео да сија у филму "Убиство с предумишљајем", потврђујући се низом вансеријских филмских и позоришних улога од којих су двије најзапаженије остварене недавно - једна у филму Срдана Голубовића "Клопка", а друга у филму и представи "Хадерсфилд".

- Некоме је потребан детаљ па да доживи апсолутни преображај, да му та кап прелије чашу, да га унапреди, да одреди његову личност и промени његов свет. A самим тим се мења и овај свет у којем живимо. Уметност може да утиче на целокупно човечанство. Наравно, њена моћ није једнака снази какве револуције. Aли, својим малим доприносима она мења свест свакога од нас. Песма, роман, позоришна представа, концерт, слика - све то може да промени и, можда, спаси свет.

Богдан Билогорац из "Убиства с предумишљајем", Младен из "Клопке" и Иван из "Хадерсфилда" су три трагична лика свога времена. Који од њих је најтрагичнији у контексту српске националне свијести?

ГЛОГОВAЦ: То је веома тешко и сложено питање. Свако од њих је трагичан на посебан, себи својствен начин и свакоме је његова мука највећа. Тешко је бирати. Ти ликови показују шта све околности могу да направе од човека и куда могу да одведу оног појединца који сања бољи и лепши живот, идеалнији систем и боље утрт пут за сопствени дух и душу.

Једна од основних потки филмова Срдана Голубовића је - ћутање. Шта Ваш лик у "Клопци" говори ћутањем? Да ли је ћутање једини облик мишљења у садашњем тренутку?

ГЛОГОВAЦ: Сасвим је могуће да сте у праву и да је ћутање једини начин комуницирања свима познат и свима разумљив. Младен из "Клопке" ћутањем говори све. То ћутање говори о ономе о чему он размишља; говори о његовим страховима и надама; говори о ономе што не може да каже; говори о томе да нема с ким да подели ту тајну која га полако разједа...

Разликује ли се искуство играња одређене позоришне представе у Београду, културном центру српског народа у којем је дубоко укоријењена позоришна традиција, од искуства играња у другим и мањим срединама?

ГЛОГОВAЦ: Позориште никада није припадало некој кући, граду или одређеном друштвеном миљеу. Постоје само бољи и лошији услови у којима се ради. Aли, ја позориште не видим као установу. Позориште је догађај. И зато оно може да постоји у својој суштини у и Бањој Луци, и у Њујорку, и у Јајцу, и у Београду.

Основни задатак позоришне уметности је да створи илузију која се може извести на тргу, у сали, на пољани, испод дрвета. Не везујем позоришну уметност за одређену локацију, ако, наравно, изузмемо неке послове продуцентске природе. Неминовна је истина да се на неким просторима уметности посвећује више, а на неким мање пажње, али и то је сасвим природно. Задатак нас глумаца је да премостимо те разлике и да позориште носимо у себи, али и да, носећи тај чин у нашим срцима, поклонимо позоришну истину свакоме ко жели да нас чује.

Који дио цјелокупног пројекта "Хадерсфилд" је донио овој представи толику популарност?

ГЛОГОВAЦ: То није лако објашњиво. Такве ствари се десе саме од себе. Сви елементи се савршено уклопе и тако уклопљени стварају нови живот који привлачи људе, јер препознају поруку и причу нашег играња. То је необјашњива хемија. Јер, некада можеш да пржиш јаја на око која ће имати укус сплачине, док ће други пут та јаја имати укус највеће посластице. Велика редитељска, глумачка и списатељска имена не гарантују и велику и успешну представу. Не заборавите да је Реал Мадрид пре неколико година имао 11 најплаћенијих играча на свету, али да су имали ужасно лошу сезону.

Да ли кроз лик Ивана из "Хадерсфилда" можете да сагледате позицију данашњег умјетника?

ГЛОГОВAЦ: Постоји заједничка линија вере коју човек мора да има. И при томе не мислим на веру у религијском контексту. Та вера мора да подржи снагу наших способности и моћ наше уметности. Aли, не бих волео да уметници заврше као што је завршио Иван и да прођу тако трновит и мучан пут до истинских знања.

Континуитет вредности                                                      

Не умемо да негујемо континуитет вредности. Не познајемо ниједну вредност која траје вековима и која се одржава као духовна институција нашег народа. Сваких 50 година се те вредности мењају. Некада је било важно да смо добри домаћини. Онда је било важно да више волимо Тита од сестре и брата. Па је, после тога, најважније било бити национално освешћен. Сада нас, вероватно, очекује нека интернационална свест којом ћемо мерити све вредности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.