Ćutanje govori sve

UMETNOST svakodnevno menja svet, ali ne na radikalan način. Male kapljice umetnosti pune naše čaše života u svakom trenutku. Ali, nekome treba manje, a nekome više tih kapljica. A to sve zavisi od lične sreće pojedinca. Nismo svi na istom nivou svesti.

Ovo u razgovoru za naš list kaže glumac i dobitnik nagrade "David Štrbac" na ovogodišnjem "Teatar festu Petar Kočić" Nebojša Glogovac, čiji je talenat počeo da sija u filmu "Ubistvo s predumišljajem", potvrđujući se nizom vanserijskih filmskih i pozorišnih uloga od kojih su dvije najzapaženije ostvarene nedavno - jedna u filmu Srdana Golubovića "Klopka", a druga u filmu i predstavi "Hadersfild".

- Nekome je potreban detalj pa da doživi apsolutni preobražaj, da mu ta kap prelije čašu, da ga unapredi, da odredi njegovu ličnost i promeni njegov svet. A samim tim se menja i ovaj svet u kojem živimo. Umetnost može da utiče na celokupno čovečanstvo. Naravno, njena moć nije jednaka snazi kakve revolucije. Ali, svojim malim doprinosima ona menja svest svakoga od nas. Pesma, roman, pozorišna predstava, koncert, slika - sve to može da promeni i, možda, spasi svet.

Bogdan Bilogorac iz "Ubistva s predumišljajem", Mladen iz "Klopke" i Ivan iz "Hadersfilda" su tri tragična lika svoga vremena. Koji od njih je najtragičniji u kontekstu srpske nacionalne svijesti?

GLOGOVAC: To je veoma teško i složeno pitanje. Svako od njih je tragičan na poseban, sebi svojstven način i svakome je njegova muka najveća. Teško je birati. Ti likovi pokazuju šta sve okolnosti mogu da naprave od čoveka i kuda mogu da odvedu onog pojedinca koji sanja bolji i lepši život, idealniji sistem i bolje utrt put za sopstveni duh i dušu.

Jedna od osnovnih potki filmova Srdana Golubovića je - ćutanje. Šta Vaš lik u "Klopci" govori ćutanjem? Da li je ćutanje jedini oblik mišljenja u sadašnjem trenutku?

GLOGOVAC: Sasvim je moguće da ste u pravu i da je ćutanje jedini način komuniciranja svima poznat i svima razumljiv. Mladen iz "Klopke" ćutanjem govori sve. To ćutanje govori o onome o čemu on razmišlja; govori o njegovim strahovima i nadama; govori o onome što ne može da kaže; govori o tome da nema s kim da podeli tu tajnu koja ga polako razjeda...

Razlikuje li se iskustvo igranja određene pozorišne predstave u Beogradu, kulturnom centru srpskog naroda u kojem je duboko ukorijenjena pozorišna tradicija, od iskustva igranja u drugim i manjim sredinama?

GLOGOVAC: Pozorište nikada nije pripadalo nekoj kući, gradu ili određenom društvenom miljeu. Postoje samo bolji i lošiji uslovi u kojima se radi. Ali, ja pozorište ne vidim kao ustanovu. Pozorište je događaj. I zato ono može da postoji u svojoj suštini u i Banjoj Luci, i u Njujorku, i u Jajcu, i u Beogradu.

Osnovni zadatak pozorišne umetnosti je da stvori iluziju koja se može izvesti na trgu, u sali, na poljani, ispod drveta. Ne vezujem pozorišnu umetnost za određenu lokaciju, ako, naravno, izuzmemo neke poslove producentske prirode. Neminovna je istina da se na nekim prostorima umetnosti posvećuje više, a na nekim manje pažnje, ali i to je sasvim prirodno. Zadatak nas glumaca je da premostimo te razlike i da pozorište nosimo u sebi, ali i da, noseći taj čin u našim srcima, poklonimo pozorišnu istinu svakome ko želi da nas čuje.

Koji dio cjelokupnog projekta "Hadersfild" je donio ovoj predstavi toliku popularnost?

GLOGOVAC: To nije lako objašnjivo. Takve stvari se dese same od sebe. Svi elementi se savršeno uklope i tako uklopljeni stvaraju novi život koji privlači ljude, jer prepoznaju poruku i priču našeg igranja. To je neobjašnjiva hemija. Jer, nekada možeš da pržiš jaja na oko koja će imati ukus splačine, dok će drugi put ta jaja imati ukus najveće poslastice. Velika rediteljska, glumačka i spisateljska imena ne garantuju i veliku i uspešnu predstavu. Ne zaboravite da je Real Madrid pre nekoliko godina imao 11 najplaćenijih igrača na svetu, ali da su imali užasno lošu sezonu.

Da li kroz lik Ivana iz "Hadersfilda" možete da sagledate poziciju današnjeg umjetnika?

GLOGOVAC: Postoji zajednička linija vere koju čovek mora da ima. I pri tome ne mislim na veru u religijskom kontekstu. Ta vera mora da podrži snagu naših sposobnosti i moć naše umetnosti. Ali, ne bih voleo da umetnici završe kao što je završio Ivan i da prođu tako trnovit i mučan put do istinskih znanja.

Kontinuitet vrednosti                                                      

Ne umemo da negujemo kontinuitet vrednosti. Ne poznajemo nijednu vrednost koja traje vekovima i koja se održava kao duhovna institucija našeg naroda. Svakih 50 godina se te vrednosti menjaju. Nekada je bilo važno da smo dobri domaćini. Onda je bilo važno da više volimo Tita od sestre i brata. Pa je, posle toga, najvažnije bilo biti nacionalno osvešćen. Sada nas, verovatno, očekuje neka internacionalna svest kojom ćemo meriti sve vrednosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.