Црве­на бо­ја са ста­рих фре­са­ка

Са­ма ре­ли­ги­ја је врло ин­те­ре­сан­тна област и она укључу­је за­ис­та без­број ва­ри­јан­ти и те­ма ко­је су сли­ка­ри­ма или књиже­вни­ци­ма отво­ре­не и дос­ту­пне да ура­де сво­је дје­ло или је­днос­та­вно ци­клус сво­јих дје­ла ве­зан за не­ку од сце­на из ре­ли­ги­је.

Ту сва­ка­ко до изра­жа­ја до­ла­зи и Бо­жић, јер је то нај­ра­до­сни­ји хриш­ћан­ски пра­зник. Не са­мо што је нај­ра­до­сни­ји он у се­би има је­дну ди­вну по­ру­ку у сви­је­ту јер се уви­јек ка­же: Мир Бо­жи­ји, Хрис­тос се ро­ди! И из тог ра­зло­га је упра­во сце­на Бо­жи­ћа на не­ки на­чин чес­то би­ла у упо­тре­би код сли­ка­ра, а са­мим тим и код књиже­вни­ка.

Изме­ђу сли­кар­ства и књиже­внос­ти би се мо­гла по­ву­ћи не­ка па­ра­ле­ла. Сли­ка је књига ко­ју чи­та­мо очи­ма, гле­да­мо је и до­живљава­мо је, не мо­ра­мо лис­та­ти стра­не. Са дру­ге стра­не, књига је скуп не­ких ли­ко­вних зна­ко­ва ко­је пре­по­зна­је­мо и на тај на­чин до­ла­зи­мо до рје­шења тих зна­чења.

Што се ти­че Бо­жи­ћа, он је зас­тупљен по­чев­ши од ико­на на ико­нос­та­си­ма у црква­ма па до осли­ка­вања цркви. По­го­то­во ако се у цркви ра­де сце­не Хрис­то­вог жи­во­та, Бо­жић је на­ра­вно не­за­оби­ла­зан.

Ис­то та­ко, Бо­жић има је­дно зна­чење ко­је се при­да­је мај­чин­ству. Сам чин ро­ђења је не­што нај­чис­ти­је и најље­пше код чо­вје­ка, ства­рање и по­че­так тог но­вог жи­во­та. Све је то врло ин­те­ре­сан­тно за сли­кање и све за­ви­си од сли­ка­ра на ко­ји на­чин ће се он изра­зи­ти, ко­јом жес­ти­ном и сна­гом. Или је­днос­та­вно у ко­јој на­мје­ри ће све то ра­ди­ти.

Сим­бо­ли­ка сце­не Бо­жи­ћа се мо­же пред­ста­ви­ти на ви­ше на­чи­на, по­чев­ши од са­мих ли­ко­ва па до избо­ра и упо­тре­бе одре­ђе­них бо­ја на ли­ко­ви­ма.

По­зна­то је да су те ја­ке бо­је као што су црве­на израз ду­хо­внос­ти, одно­сно ко­ли­чи­не ду­хо­внос­ти ко­ју тај лик у се­би има. Што је бо­ја изра­же­ни­ја и ја­ча, на­во­дно је то сим­бол да је тај лик ви­ше при­вржен ре­ли­ги­ји. Та­ко чес­то ви­ди­мо да Бо­го­ро­ди­ца има до се­бе пла­во, а пре­ко црве­ни плашт. Пла­ва бо­ја озна­ча­ва чо­вје­ка, а црве­на не­што бо­жан­ско. То је осо­ба одје­ну­та бо­жан­ским пла­штом. За­то је та црве­на бо­ја стављена пре­ко пла­ве. У ка­сни­јим пред­ста­ва­ма, Христ има до се­бе црве­ну, а пре­ко има пла­ву бо­ју. То го­во­ри да је он у су­шти­ни бо­жан­ско огрнут људ­ским, што и јес­те та­ко по ре­ли­ги­ји. Христ је Бо­жи­ји син ко­ји је при­мио све оно што је људ­ско.

Сце­на Бо­жи­ћа ми је ин­те­ре­сан­тна ви­ше због ком­по­зи­ци­је. Ри­јеч је о је­дној врлој неуоби­ча­је­ној ком­по­зи­ци­ји ко­ја се мо­же ви­дје­ти нај­чеш­ће на фрес­ка­ма и на ико­на­ма, од оних нај­ра­ни­јих па до ових да­нас.

Ком­по­зи­ци­ја, Бо­го­ро­ди­ца са тек ро­ђе­ним Хрис­том, пос­тављена у цен­тру сли­ке, је цен­трал­на, а ос­та­ла при­ча кру­жи око­ло. Има­мо је­дно кру­жно кре­тање, од свих оних ли­ко­ва ко­ји се та­мо на­ла­зе. Та­мо су ан­ђе­ли, тро­ји­ца му­дра­ца ко­ји су до­шли да се по­кло­не, пас­ти­ри, же­не ко­је ку­па­ју тек ро­ђе­ног Хрис­та. Све то чи­ни је­дну кру­жну ком­по­зи­ци­ју, гдје је у цен­тру Бо­го­ро­ди­ца са Хрис­том.

Ис­то та­ко ни­је ри­је­дак при­мјер да се ви­ди и је­дна дру­га­чи­ја ком­по­зи­ци­ја у ко­јој је Бо­го­ро­ди­ца са Хрис­том у првом пла­ну, а све оно ос­та­ло ни­же се у ду­би­ну прос­то­ра. Људи­ма је то врло ин­те­ре­сан­тно, јер сва­ки аутор нас­то­ји да ту ком­по­зи­ци­ју ура­ди на је­дан се­би свој­ствен на­чин, она­ко ка­ко њему нај­ви­ше од­го­ва­ра, али држе­ћи се при­че о Бо­жи­ћу.

Врло ри­јет­ко сам ви­дио не­што на те­му Бо­жи­ћа и уоп­ште ре­ли­ги­је код мла­дих ли­ко­вних ства­ра­ла­ца у Српској ко­ји су за­врши­ли Aка­де­ми­ју умје­тнос­ти. Људи ко­ји сли­ка­ју ико­не има ко­ли­ко год хо­ће­те, али то је већ за не­ку дру­гу при­чу. У Бео­гра­ду има не­ко­ли­ко мла­дих сли­ка­ра ко­ји ра­де ико­не, као и ико­нос­та­се у црква­ма и има­ју свој атеље. Све ми се чи­ни да то­га не­ма у Ре­пу­бли­ци Српској у то­ли­кој мје­ри ко­ли­ко би мо­гло и тре­ба­ло да бу­де.

Ре­ли­ги­ја је ствар­но оду­ви­јек за­окупљала и оби­чне људе, па ка­ко не би сли­ка­ре и књиже­вни­ке. Не знам за­што би се то да­нас пре­ки­ну­ло.

Мла­ди сли­ка­ри

За­ис­та је ште­та што ти мла­ди сли­ка­ри све ви­ше одла­зе у не­ка­кво, по ме­ни дос­та про­ма­ше­но ек­спе­ри­мен­ти­сање, не­што од че­га ни­ко не­ће има­ти ко­рис­ти, ни за­је­дни­ца, ни они, али је­днос­та­вно, то је тре­ну­тно “ин”. Мо­жда има не­ко од мла­дих ко то ра­ди, али је­днос­та­вно се то не зна. И иако је мо­жда би­ла не­ка изло­жба ико­на, ни­је аде­ква­тно про­пра­ће­на.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.