Crve­na bo­ja sa sta­rih fre­sa­ka

Sa­ma re­li­gi­ja je vrlo in­te­re­san­tna oblast i ona uključu­je za­is­ta bez­broj va­ri­jan­ti i te­ma ko­je su sli­ka­ri­ma ili knjiže­vni­ci­ma otvo­re­ne i dos­tu­pne da ura­de svo­je dje­lo ili je­dnos­ta­vno ci­klus svo­jih dje­la ve­zan za ne­ku od sce­na iz re­li­gi­je.

Tu sva­ka­ko do izra­ža­ja do­la­zi i Bo­žić, jer je to naj­ra­do­sni­ji hriš­ćan­ski pra­znik. Ne sa­mo što je naj­ra­do­sni­ji on u se­bi ima je­dnu di­vnu po­ru­ku u svi­je­tu jer se uvi­jek ka­že: Mir Bo­ži­ji, Hris­tos se ro­di! I iz tog ra­zlo­ga je upra­vo sce­na Bo­ži­ća na ne­ki na­čin čes­to bi­la u upo­tre­bi kod sli­ka­ra, a sa­mim tim i kod knjiže­vni­ka.

Izme­đu sli­kar­stva i knjiže­vnos­ti bi se mo­gla po­vu­ći ne­ka pa­ra­le­la. Sli­ka je knjiga ko­ju či­ta­mo oči­ma, gle­da­mo je i do­življava­mo je, ne mo­ra­mo lis­ta­ti stra­ne. Sa dru­ge stra­ne, knjiga je skup ne­kih li­ko­vnih zna­ko­va ko­je pre­po­zna­je­mo i na taj na­čin do­la­zi­mo do rje­šenja tih zna­čenja.

Što se ti­če Bo­ži­ća, on je zas­tupljen po­čev­ši od iko­na na iko­nos­ta­si­ma u crkva­ma pa do osli­ka­vanja crkvi. Po­go­to­vo ako se u crkvi ra­de sce­ne Hris­to­vog ži­vo­ta, Bo­žić je na­ra­vno ne­za­obi­la­zan.

Is­to ta­ko, Bo­žić ima je­dno zna­čenje ko­je se pri­da­je maj­čin­stvu. Sam čin ro­đenja je ne­što naj­čis­ti­je i najlje­pše kod čo­vje­ka, stva­ranje i po­če­tak tog no­vog ži­vo­ta. Sve je to vrlo in­te­re­san­tno za sli­kanje i sve za­vi­si od sli­ka­ra na ko­ji na­čin će se on izra­zi­ti, ko­jom žes­ti­nom i sna­gom. Ili je­dnos­ta­vno u ko­joj na­mje­ri će sve to ra­di­ti.

Sim­bo­li­ka sce­ne Bo­ži­ća se mo­že pred­sta­vi­ti na vi­še na­či­na, po­čev­ši od sa­mih li­ko­va pa do izbo­ra i upo­tre­be odre­đe­nih bo­ja na li­ko­vi­ma.

Po­zna­to je da su te ja­ke bo­je kao što su crve­na izraz du­ho­vnos­ti, odno­sno ko­li­či­ne du­ho­vnos­ti ko­ju taj lik u se­bi ima. Što je bo­ja izra­že­ni­ja i ja­ča, na­vo­dno je to sim­bol da je taj lik vi­še pri­vržen re­li­gi­ji. Ta­ko čes­to vi­di­mo da Bo­go­ro­di­ca ima do se­be pla­vo, a pre­ko crve­ni plašt. Pla­va bo­ja ozna­ča­va čo­vje­ka, a crve­na ne­što bo­žan­sko. To je oso­ba odje­nu­ta bo­žan­skim pla­štom. Za­to je ta crve­na bo­ja stavljena pre­ko pla­ve. U ka­sni­jim pred­sta­va­ma, Hrist ima do se­be crve­nu, a pre­ko ima pla­vu bo­ju. To go­vo­ri da je on u su­šti­ni bo­žan­sko ogrnut ljud­skim, što i jes­te ta­ko po re­li­gi­ji. Hrist je Bo­ži­ji sin ko­ji je pri­mio sve ono što je ljud­sko.

Sce­na Bo­ži­ća mi je in­te­re­san­tna vi­še zbog kom­po­zi­ci­je. Ri­ječ je o je­dnoj vrloj neuobi­ča­je­noj kom­po­zi­ci­ji ko­ja se mo­že vi­dje­ti naj­češ­će na fres­ka­ma i na iko­na­ma, od onih naj­ra­ni­jih pa do ovih da­nas.

Kom­po­zi­ci­ja, Bo­go­ro­di­ca sa tek ro­đe­nim Hris­tom, pos­tavljena u cen­tru sli­ke, je cen­tral­na, a os­ta­la pri­ča kru­ži oko­lo. Ima­mo je­dno kru­žno kre­tanje, od svih onih li­ko­va ko­ji se ta­mo na­la­ze. Ta­mo su an­đe­li, tro­ji­ca mu­dra­ca ko­ji su do­šli da se po­klo­ne, pas­ti­ri, že­ne ko­je ku­pa­ju tek ro­đe­nog Hris­ta. Sve to či­ni je­dnu kru­žnu kom­po­zi­ci­ju, gdje je u cen­tru Bo­go­ro­di­ca sa Hris­tom.

Is­to ta­ko ni­je ri­je­dak pri­mjer da se vi­di i je­dna dru­ga­či­ja kom­po­zi­ci­ja u ko­joj je Bo­go­ro­di­ca sa Hris­tom u prvom pla­nu, a sve ono os­ta­lo ni­že se u du­bi­nu pros­to­ra. Ljudi­ma je to vrlo in­te­re­san­tno, jer sva­ki autor nas­to­ji da tu kom­po­zi­ci­ju ura­di na je­dan se­bi svoj­stven na­čin, ona­ko ka­ko njemu naj­vi­še od­go­va­ra, ali drže­ći se pri­če o Bo­ži­ću.

Vrlo ri­jet­ko sam vi­dio ne­što na te­mu Bo­ži­ća i uop­šte re­li­gi­je kod mla­dih li­ko­vnih stva­ra­la­ca u Srpskoj ko­ji su za­vrši­li Aka­de­mi­ju umje­tnos­ti. Ljudi ko­ji sli­ka­ju iko­ne ima ko­li­ko god ho­će­te, ali to je već za ne­ku dru­gu pri­ču. U Beo­gra­du ima ne­ko­li­ko mla­dih sli­ka­ra ko­ji ra­de iko­ne, kao i iko­nos­ta­se u crkva­ma i ima­ju svoj atelje. Sve mi se či­ni da to­ga ne­ma u Re­pu­bli­ci Srpskoj u to­li­koj mje­ri ko­li­ko bi mo­glo i tre­ba­lo da bu­de.

Re­li­gi­ja je stvar­no odu­vi­jek za­okupljala i obi­čne ljude, pa ka­ko ne bi sli­ka­re i knjiže­vni­ke. Ne znam za­što bi se to da­nas pre­ki­nu­lo.

Mla­di sli­ka­ri

Za­is­ta je šte­ta što ti mla­di sli­ka­ri sve vi­še odla­ze u ne­ka­kvo, po me­ni dos­ta pro­ma­še­no ek­spe­ri­men­ti­sanje, ne­što od če­ga ni­ko ne­će ima­ti ko­ris­ti, ni za­je­dni­ca, ni oni, ali je­dnos­ta­vno, to je tre­nu­tno “in”. Mo­žda ima ne­ko od mla­dih ko to ra­di, ali je­dnos­ta­vno se to ne zna. I iako je mo­žda bi­la ne­ka izlo­žba iko­na, ni­je ade­kva­tno pro­pra­će­na.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.