Бранко Миљуш: Умјетничка тајна из морске воде

Многе моје радове обиљежио је круг који је препознатљив. Скоро сам нашао у атељеу каменчић који сам некада давно извадио из морске воде у Врсару, на којем се налази пуж. То ми је тад била инспирација, која траје ево педесет година.

Рекао је то у интервјуу за “Глас Српске” академски сликар Бранко Миљуш, умјетник чија су дјела красила велике и познате свјетске галерије, а који се увијек радо враћа у своје родно Поткозарје, гдје је недавно изложио цртеже посвећене страдању у Доњој Градини.

* ГЛAС: Изложба “Посвећење нестанку” својеврстан је омаж страдању у Доњој Градини, која по свему судећи живи дубоко у Вама, јер сте били и активни учесник догађаја из тог времена?

МИЉУШ: Изложба са далеко мање слика, неких педесетак, била је постављена у београдској галерији “Хаос” 2008. године, а било је очекивано и само питање времена када ће бити организована и у Приједору. То су цртежи настали за 50 година мог стваралаштва, а који увијек имају нешто, не стриктно, везано за Градину, већ за ратиште, за страдање, пропадање, бомбардовање, за ратове које су нам понудили из свијета, за преваспитање људи који немају душе. Ти цртежи су страшно блиски, као да су настали ту када се то дешавало, када се ту умирало на велико. Мислим да сам постигао што сам хтио, да се за њу чује и да се шира јавност запита шта нам је све то требало и да ли је могуће да се десило.

* ГЛAС: Својевремено је мозаик, чију сте катедру држали, био најтраженији предмет на Ликовној академији у Београду и захваљујући тој активности на мозаику, у Београду сте оставили доста Ваших трагова?

МИЉУШ: Цијели зид око Зоолошког врта претворен је у преко хиљаду мозаика, јер сваке године сам имао око 50 студената и свако је морао да направи неки занимљив покушај и да изради мозаик на тему животиња. То је била једна нова, јединствена идеја, јер сам желио да избјегнем понављање и копирање. За сада то сјајно дјелује у Београду и назвали смо то мозаик који живи и расте јер сваке године се постави много мозаика на зид који ће ускоро бити завршен. Због тога ћемо морати да тражимо неку другу могућност за мозаик, јер сам у томе видио могућност да Београд буде град мозаика. Он већ јесте град мурала, али мурали брзо пропадају, а мозаик остаје вјечно.

* ГЛAС: Како је један дјечак из Драготиње постао тако велики умјетник, шта Вас је одвело на стазе умјетности?

МИЉУШ: Мој проблем је што сам рођен у драготињској жељезничкој станици и двије године смо ту живјели. Послије смо се преселили у Приједор, опет око жељезнице, потом је дошло до рата, бјежања у збјег на Козари. Свједок сам свега онога што је било ужасно у Другом свјетском рату. Видио сам први авион који се ту створио, видио сам Шошу који је препливао Сану код Драготиње. Тај траг је ушао у мене и он је неизбрисив, мени је видљив и сада тако јасно као што сада с вама разговарам. Довољно је да затворим очи, помислим и све то видим невјероватно јасно и чак се тада појављују у сјећању и имена. Био сам тада и рањен у ногу са шест и по година, тако да сам пуно времена провео на татиним леђима. Оца смо ријетко виђали пошто је радио на жељезници, касније градио болнице које су тада биле потребне за рањенике на Козари. Онда је морао да иде у Њемачку у радни логор. Сјећам се да нам је дао свој сат, тада драгоцјен, да размијенимо за килограм кукурузног брашна. Скретничарева жена је направила проју и ми смо то подијелили. Скупили смо се у једној ливади са осталима и чекали да будемо пребачени за Јасеновац. Имали смо срећу да су партизани на неколико мјеста покидали пругу, па је воз ишао и враћао се, и нас су истрпали у Гарешници и подијелили по кућама. Сестру неколико година старију од мене у једну породицу, а мајку и мене су смјестили у другу. У тим породицама смо радили све што су нам рекли, али су били врло љубазни према нама, не много строги.

* ГЛAС: Пошто Приједор слови за град сликара, Ваше мишљење колико заиста има талентованих људи у овом граду за ликовну умјетност и има ли сликарство будућност са њима?

МИЉУШ: Aпсолутно, јер ово је расадиште. Просто је невјероватно колико Крајина има у себи богат прираштај у том смислу. Људи могу да дођу са врло мало истинског талента. Тек мало да зна да држи оловку, толико знају да развију машту, имају нешто што је одавно изгубљено код београдских студената који немају те дисциплине и тог односа према послу, поштовања свог посла. У овом послу се увијек иде до краја, а ту низ имају сви студенти одавде и не морају бити даровити. Врло су радознали, испитују све могућности да би напредовали, што су све адути који су много важнији од талента. Талентовани људи обично траже инспирацију, чекају да им то дође однекуд и не раде ништа, а без рада нема апсолутно никаквог напретка. То сам стално говорио студентима. Ја сам радио сваки дан и то понекад три цртежа, и увијек се то јако добро враћа, јер сам имао пуно радова, пуно излагао и постојало је више могућности да добијем неку награду.

Легат

* ГЛAС: Музеј Козаре у Приједору одавно има Ваш легат?

МИЉУШ: Око стотину радова сам поклонио Музеју. На првој изложби сам поклонио цијелу изложбу и ове цртеже посвећене Градини оставићу Музеју, ја сам ипак њихов кум, а кум није дугме.

Монографија

* ГЛAС: Шта је то што тренутно радите?

МИЉУШ: Већ дуго припремам монографију која би требало да има око 400 страница. За њу сам давно скупио све своје радове што се тиче слика, мозаика, графика, цртежа, витража и конкурисао сам у Београду код републичке комисије која додјељује средства за то и они су ми дали један мали приход који су уплатили издавачу. Не знам из којих разлога, али до данас та средства нису била довољна, тако да и даље скупљам новац, организујем изложбе на којима распродајем радове. Битно је да се са том монографијом тај мој рад потврди и то ми много значи, тако да ће монографија бити објављена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.