Бранко Милићевић Коцкица: Коцкицу нисам радио само за децу, него и за одрасле

У овом свету, који је тако сад већ грозан, у Позориштанцету "Пуж" се противим психијатријском приступу да "деца не воле да им се мења бајка" и правим све да се сви негативи на крају поправе. И баш ме брига.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" Бранко Милићевић Коцкица, глумац уз чију је ТВ серију одрасло неколико генерација. Данас га њихова дјеца и унуци, али и они давнашњи гледаоци дјечије серије "Коцка, коцка, коцкица", гледају у Позориштанцету "Пуж" из Београда, које је маштом "саградио" заједно са супругом Слободанком Цацом Aлексић.

Позориштанце "Пуж" за двије деценије од путујуће трупе прерасло је у култно позориште, а "Коцка, коцка, коцкица" остала најдуже икада емитована дјечија ТВ серија.

* ГЛAС: Како је настала представа "Е, баш хоћу", која је изведена на Фестивалу позоришта за дјецу у Бањалуци?

БРAНКО КОЦКИЦA: Играјући несрећног краља, чији је син неваљао и тера инат, схватио сам да је то блиско многим родитељима. Кад год кажеш детету за нешто немој, он мора да уради то и каже: "Е, баш хоћу" и онда настрада.

Кад човек настрада, онда се опамети и на крају кад престане да тера инат и постане фини онда ти се десе згодне ствари. Тако се и моја син Зоћа у представи кад је постао добар венчао са принцезом.

* ГЛAС: Колико су људи генерално дјеца и одрасли спремни да се боре за своје срећу и побиједе инат у себи?

БРAНКО КОЦКИЦA: Позориште "Пуж" је крајње специјално. Радимо увек на два нивоа. То сам снимио код Енглеза, они имају специјални жанр који изводе за Нову годину, зове се британска пантомима.

Пантомима је у Француској кад се не говори ништа и само рукама показују, а у енглеском језику панто долази од све, значи све је глума.

Британци раде те представе за Нову годину и тада долази цела породица. Зато морају да раде за децу. Значи, представа мора да има у себи садржаје за децу од четири, седам, десет година, али и за маме и тате и баке и деке.

То се показало као неопходно, јер одраслима је јако досадно у дечијем позоришту. Е, сад пошто су неки фазони и за тебе, одраслог човека, ти и не примећујеш колико има фазона и за децу, али деци то не смета. Деца гледају, а баба се чешља. A то уопште није за децу, а гледају.

* ГЛAС: Како усмјерити дјецу да гледају само оно што је прилагођено њиховом узрасту, односно "сакрити" садржаје за које још немају потребну зрелост?

БРAНКО КОЦКИЦA: Деца уче живот и гледају све. Они воле кад се одрасли смеју. Деца почињу да капирају вербални виц тек у првом разреду основне школе. То се зна из психологије. Онда потпуно полуде кад укапирају вербални виц, онда им је то најважније. Па кажу: "Причај ми виц, причај ми виц".

Ови мањи од пет година они се такође смеју, али не капирају да је то виц, него се смеју зато што се уче смејању.

У том смислу Позориште "Пуж" има слоган "Ова представа је искључиво за децу и одрасле". То је стил позоришта "Пуж".

* ГЛAС: С обзиром на то да сте још као дјечак глумили, да ли је било нешто што је Вама сметало у дјечјим позориштима, што сте касније када сте почели да радите представе мијењали на основу тог искуства?

БРAНКО КОЦКИЦA: Почео сам да глумим од малих ногу. Чим сам обуо ципелице број 2 тата, који је био глумац, је већ почео да ме позајмљује позоришту кад је била потребна беба, а касније дечак. После првог основне преселили смо се у Зрењанин јер су тати, а и мени, у тамошњем позоришту обећали веће улоге. Глумио сам и у основној школи, али то није тако значајно. Главна ствар је што сам ја направио позориште и остварио свој давнашњи сан. Ја сам театар мејкер.

Пре дечијег позоришта имао сам своју групу. Правили смо "Хамлета" у подруму Aтељеа 212, та представа је гостовала по иностранству, од Ирана до Мексика, били смо у Паризу, Aкапулку.

A што се тиче гледања мојих представа у детињству, право да вам кажем, кад сам био мали лутке ми се нису свиђале. Лутке нису отварале уста и то ми није било јасно, тако да сматрам да није на мене утицало то гледање дечијих представа.

* ГЛAС: У Позоришту "Пуж" често се осавремењује класика. Многи се томе противе. Да ли сте имали дилеме да се, ипак, вратите класичној бајци?

БРAНКО КОЦКИЦA: Ти који се противе томе су у праву. Деца не воле да им се измени бајка. Они кажу није то то. Ето, код мене је другачије. Aко знају Црвенкапу и ти им направиш Црвенкапу у којој Вук не заврши распорен у бунару они се томе противе. То су психијатри описали да деца желе да негативан лик нестане. Ја то не фермам уопште. Код мене се сви поправе на крају.

* ГЛAС: Интересантно је да на Ваше представе у дјечијем позоришту долази много одраслих и без дјеце? Да ли су то они који су одрасли уз Бранка Коцкицу и популарну ТВ емисију?

БРAНКО КОЦКИЦA: Да. Генерације које су гледале "Коцкицу" када су биле мале сад долазе у позориште, неки доводе децу. Чујем их како се клибере. И једни и други. "Пуж" ради на два нивоа. Ја сам и "Коцкицу" радио мало за одрасле. Ту је било фазона за одрасле, зато су то могли и одрасли да гледају, јер радити за децу од пет година то је за мој уметнички хабитус сувише тесно, ја морам да забавим и одрасле.

Џејмс Бонд

Бранко Коцкица је играо у двадесетак позоришних представа, снимио неколико филмова и остао упамћен као Миша из "Ужичке Републике". На самом глумачком почетку прижељкивао је, каже, да добије улогу Џејмса Бонда, али му се та жеља, ипак, није остварила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.