Branko Milićević Kockica: Kockicu nisam radio samo za decu, nego i za odrasle

U ovom svetu, koji je tako sad već grozan, u Pozorištancetu "Puž" se protivim psihijatrijskom pristupu da "deca ne vole da im se menja bajka" i pravim sve da se svi negativi na kraju poprave. I baš me briga.

Rekao je to u intervjuu za "Glas Srpske" Branko Milićević Kockica, glumac uz čiju je TV seriju odraslo nekoliko generacija. Danas ga njihova djeca i unuci, ali i oni davnašnji gledaoci dječije serije "Kocka, kocka, kockica", gledaju u Pozorištancetu "Puž" iz Beograda, koje je maštom "sagradio" zajedno sa suprugom Slobodankom Cacom Aleksić.

Pozorištance "Puž" za dvije decenije od putujuće trupe preraslo je u kultno pozorište, a "Kocka, kocka, kockica" ostala najduže ikada emitovana dječija TV serija.

* GLAS: Kako je nastala predstava "E, baš hoću", koja je izvedena na Festivalu pozorišta za djecu u Banjaluci?

BRANKO KOCKICA: Igrajući nesrećnog kralja, čiji je sin nevaljao i tera inat, shvatio sam da je to blisko mnogim roditeljima. Kad god kažeš detetu za nešto nemoj, on mora da uradi to i kaže: "E, baš hoću" i onda nastrada.

Kad čovek nastrada, onda se opameti i na kraju kad prestane da tera inat i postane fini onda ti se dese zgodne stvari. Tako se i moja sin Zoća u predstavi kad je postao dobar venčao sa princezom.

* GLAS: Koliko su ljudi generalno djeca i odrasli spremni da se bore za svoje sreću i pobijede inat u sebi?

BRANKO KOCKICA: Pozorište "Puž" je krajnje specijalno. Radimo uvek na dva nivoa. To sam snimio kod Engleza, oni imaju specijalni žanr koji izvode za Novu godinu, zove se britanska pantomima.

Pantomima je u Francuskoj kad se ne govori ništa i samo rukama pokazuju, a u engleskom jeziku panto dolazi od sve, znači sve je gluma.

Britanci rade te predstave za Novu godinu i tada dolazi cela porodica. Zato moraju da rade za decu. Znači, predstava mora da ima u sebi sadržaje za decu od četiri, sedam, deset godina, ali i za mame i tate i bake i deke.

To se pokazalo kao neophodno, jer odraslima je jako dosadno u dečijem pozorištu. E, sad pošto su neki fazoni i za tebe, odraslog čoveka, ti i ne primećuješ koliko ima fazona i za decu, ali deci to ne smeta. Deca gledaju, a baba se češlja. A to uopšte nije za decu, a gledaju.

* GLAS: Kako usmjeriti djecu da gledaju samo ono što je prilagođeno njihovom uzrastu, odnosno "sakriti" sadržaje za koje još nemaju potrebnu zrelost?

BRANKO KOCKICA: Deca uče život i gledaju sve. Oni vole kad se odrasli smeju. Deca počinju da kapiraju verbalni vic tek u prvom razredu osnovne škole. To se zna iz psihologije. Onda potpuno polude kad ukapiraju verbalni vic, onda im je to najvažnije. Pa kažu: "Pričaj mi vic, pričaj mi vic".

Ovi manji od pet godina oni se takođe smeju, ali ne kapiraju da je to vic, nego se smeju zato što se uče smejanju.

U tom smislu Pozorište "Puž" ima slogan "Ova predstava je isključivo za decu i odrasle". To je stil pozorišta "Puž".

* GLAS: S obzirom na to da ste još kao dječak glumili, da li je bilo nešto što je Vama smetalo u dječjim pozorištima, što ste kasnije kada ste počeli da radite predstave mijenjali na osnovu tog iskustva?

BRANKO KOCKICA: Počeo sam da glumim od malih nogu. Čim sam obuo cipelice broj 2 tata, koji je bio glumac, je već počeo da me pozajmljuje pozorištu kad je bila potrebna beba, a kasnije dečak. Posle prvog osnovne preselili smo se u Zrenjanin jer su tati, a i meni, u tamošnjem pozorištu obećali veće uloge. Glumio sam i u osnovnoj školi, ali to nije tako značajno. Glavna stvar je što sam ja napravio pozorište i ostvario svoj davnašnji san. Ja sam teatar mejker.

Pre dečijeg pozorišta imao sam svoju grupu. Pravili smo "Hamleta" u podrumu Ateljea 212, ta predstava je gostovala po inostranstvu, od Irana do Meksika, bili smo u Parizu, Akapulku.

A što se tiče gledanja mojih predstava u detinjstvu, pravo da vam kažem, kad sam bio mali lutke mi se nisu sviđale. Lutke nisu otvarale usta i to mi nije bilo jasno, tako da smatram da nije na mene uticalo to gledanje dečijih predstava.

* GLAS: U Pozorištu "Puž" često se osavremenjuje klasika. Mnogi se tome protive. Da li ste imali dileme da se, ipak, vratite klasičnoj bajci?

BRANKO KOCKICA: Ti koji se protive tome su u pravu. Deca ne vole da im se izmeni bajka. Oni kažu nije to to. Eto, kod mene je drugačije. Ako znaju Crvenkapu i ti im napraviš Crvenkapu u kojoj Vuk ne završi rasporen u bunaru oni se tome protive. To su psihijatri opisali da deca žele da negativan lik nestane. Ja to ne fermam uopšte. Kod mene se svi poprave na kraju.

* GLAS: Interesantno je da na Vaše predstave u dječijem pozorištu dolazi mnogo odraslih i bez djece? Da li su to oni koji su odrasli uz Branka Kockicu i popularnu TV emisiju?

BRANKO KOCKICA: Da. Generacije koje su gledale "Kockicu" kada su bile male sad dolaze u pozorište, neki dovode decu. Čujem ih kako se klibere. I jedni i drugi. "Puž" radi na dva nivoa. Ja sam i "Kockicu" radio malo za odrasle. Tu je bilo fazona za odrasle, zato su to mogli i odrasli da gledaju, jer raditi za decu od pet godina to je za moj umetnički habitus suviše tesno, ja moram da zabavim i odrasle.

Džejms Bond

Branko Kockica je igrao u dvadesetak pozorišnih predstava, snimio nekoliko filmova i ostao upamćen kao Miša iz "Užičke Republike". Na samom glumačkom početku priželjkivao je, kaže, da dobije ulogu Džejmsa Bonda, ali mu se ta želja, ipak, nije ostvarila.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.