Бранислав Лечић: Хумор постоји ако се прво насмејеш себи

Мој амблем који сам понео из родног Шапца огледа се у осећају хумора који тамо постоји и који се еманира кроз више људи које познајем, кроз Душка Ковачевића као писца највише. Зато што хумор ту потиче и има право да постоји ако се прво насмејеш себи. Aко си се насмејао себи, онда можеш и другима. За мене је то витешки часно и поштено.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" глумац Бранислав Лечић кога је бањолучка публика имала прилику да види на недавно одржаном "Театар фесту", у представи "Генерална проба самоубиства", Душана Ковачевића.

У комаду о изгубљеним идеалима, судару са смрћу, али и надању, самоубици, који нема име и пред чијим се дилемама многи налазе, глумац Бранислав Лечић позајмљује своје лик.

* ГЛAС: У чему је по Вашем мишљењу највећа вриједност ове представе?

ЛЕЧИЋ: То је чињеница да је Душко Ковачевић после седам, осам година написао текст који је по мени, јединство његових досадашњих искустава на занатском и драматуршком плану, а такође и сублимација његових карактеристичних ствари које су постале Душко Ковачевић. Кад неко чује о чему се ради и да ли је гледао филм или представу и каже "Е то је Душко!". Тај црни хумор, тај дубоки племенити сарказам који се појављује у тој иронији, метафоричности и архаичном поимању ствари, нас негде оздрављује. Његова теза да тај комад ради са жељом да ослободи људе стреса на тему самоубиства мислим да се овим комадом постиже. Свако ко погледа овај комад сигурно му неће пасти на памет да се убије.

* ГЛAС: "Генерална проба самоубиства" је комад и о нади. Колико је реално надати се бољем животу у овом времену и простору?

ЛЕЧИЋ: Увек постоји зрно наде, а поготово у овом лику самоубице. Како год се ствари одвијају он у суштини жели да живи. Пад здраве интелигенције на овим просторима је још један од разлога зашто сам урадио ову представу. Талентован, паметан, радан човек који жели пристојно да живи од свога рада није у могућности да то оствари. Хајдучија, дивљаштво, бескрупулозност су доминантне категорије живота на овим просторима. Још увек нам је несређен простор, нема система који штити људе који су поштени, талентовани, радни. Кад кажем штите не мислим физички него и егзистенцијално, да они могу да преживе, да формирају породицу, да буду поштовани и добри домаћини, да се развијају и нешто оставе својој деци.

Да ствар не би била црна Душко то ставља у контекст позоришне представе у коме нас опомиње. Каже да није баш све црно да ви у томе потонете, али опомиње, да се сетите да поведете рачуна о томе како размишљате и како живите.

* ГЛAС: Често истичете да је култура један од стубова опстанка народа. Колико се српски народ ослања на своју културу. Чини ли Вам се да је она увијек на маргини збивања и живота?

ЛЕЧИЋ: Да је српски народ имао свест о значају своје културе и духовности и да је успео да се модернизује, не да напусти своје традиционалне вредности, него да се повеже у смислу комуникације, значи давање те своје културе и духовности свим грађанима, не би дошло до рата. То одговорно тврдим, јер би формирање озбиљног, културног контекста, мреже, пре свега објединило нас као народ на једном културном и духовном нивоу, а самим тим почело да зрачи и на другим нивоима. То је наша вредност и нешто што нас окупља. Право окупљање јесте кроз културу, кроз културне и духовне вредности које овај народ традиционално и историјски поседује. Нажалост то се није десило, десило се окупљање на нивоу крви и зла, на нивоу интереса. Интерес је важна ствар, али је питање који је то интерес. Aко је то ситна мала пљачка, брзометно богаћење то не може да доведе до озбиљних резултата, као што се и види. Ми смо често подељени, распарчани интересима и често издани таквим понашањем. 

* ГЛAС: Колико је јачање културних веза важно на глобалном плану?

ЛЕЧИЋ: Културно обједињавање је предуслов за формирање и државе и озбиљне нације. Мислим да никад није касно. Сад морамо да учинимо тај напор да се културно повежемо. Aко то будемо радили, успећемо у нашим намерама да економски напредујемо, да будемо демократска земља и да будемо толико повезани као да смо у заједничкој држави. Aко то не будемо чинили онда ћемо се удаљавати све више и на крају ће ти интереси економске природе бити јачи од културних, духовних вредности и националних потреба да будемо заједно.

* ГЛAС: "Театар фест" његује домаће драмске текстове. Колико се пишу нови текстови и да ли би позориште могло опстати да није класичних комада?

ЛЕЧИЋ: Људи који се баве биљкама и имају своје баште у којима нешто саде знају врло добро да ништа не рађа ако се не залива и не обрађује. Не можете рачунати на домаћи драмски текст, а не стимулисати га, не стварати атмосферу за то. То је оно што ја причам о повезивању у култури о могућности да се створи једно озбиљно културно тржиште, да људи буду мотивисани, да постану део тог драмског позоришног збивања. Ослањати се само на класику или само на модеран текст није довољно. Прво зато што продукција није нешто што је индустријска ствар, па да кажемо "сеци колико ти треба и умножавај". Ради се о ауторском делу што се не дешава стално. Да би се дешавало и да би се појавио квалитет неопходно је успоставити збивања у театру и повезаност која ће омогућити да појава драмског текста и представе буде и економска сатисфакција ономе ко то ради. Чим је она добра за глумце који су радили, за писца који је то написао у том минималном економском смислу онда је свакако добра и за публику која долази да то гледа, у културном смислу и у духовном.

* ГЛAС: Гледамо Вас и у ТВ серијама. Јесу ли то само излети и да ли је позориште Ваш умјетнички дом? 

ЛЕЧИЋ: Све зависи од изазова. Мени је важно да добијем добар материјал, пошто владам свим медијима, без предрасуда, ни једном не дајем предност. Сналазим се одлично на телевизији, филму и у  позоришту, као и на радију. Све медије познајем као добар занатлија и немам било какав комплекс, нити било који медиј фаворизујем. Aко испред себе имам добар текст, ако желим да направим нешто квалитетно потпуно је важно који медиј је у питању. Многи потцењивачки говоре о серијама, а ја сматрам да се кроз ТВ серију може испричати велика прича.

* ГЛAС: Шта је то што Вас инспирише?

ЛЕЧИЋ: Деца. Са њима највише волим да проводим слободно време. Много се играмо, маштамо, мазимо, гледамо филмове, смишљамо планове. Нема за мене веће радости, нити лепшег одмора него бити са децом. Срећан сам кад видим да су мој син Иван и кћерка Aна научили да размишљају својом главом, да ништа не прихватају здраво за готово. Учим их да знају да размисле о сваком свом поступку и жељи. Не постављам се као ауторитет који им нешто забрањује. Напротив, омогућавам им да стекну сопствено искуство и да науче да мисле. Да цене слободу, али да схвате да слобода не постоји без одговорности.                   

"Свети Георгије"

* ГЛAС: Филм "Свети Георгије убива аждаху" постигао је изванредну гледаност, али је подијелио мишљења публике и филмске критике. Да ли је испунио Ваша очекивања?

ЛЕЧИЋ: То је свакако један догађај филмски. У питању је изванредан текст Душана Ковачевића и дивно је што се он екранизовао, јер то је и прича о једном времену које није много често обрађивано код нас. У себи има богатство и у драмском, историјском, грађанском и у фолклорном смислу. Јако је важно да се исприча прича о љубави, о брачном троуглу у неком амбијенту које није само модерно доба, него историјски контекст. И онда се кроз животну причу закачи оно што је везано за историју. Наравно сама чињеница да је то екранизовано је предуслов, оно што одређује или што може тачно да позиционира квалитет тог филма и његово место у историји кинематографије па ако хоћете и шире некој перцепцији публике овога доба мислим да је за то потребно време. То је замашан подухват који тражи малу дистанцу и мислим да време које долази ће нам јасније показати колико је овај филм био потребан и колико је значајан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.