Branislav Lečić: Humor postoji ako se prvo nasmeješ sebi

Moj amblem koji sam poneo iz rodnog Šapca ogleda se u osećaju humora koji tamo postoji i koji se emanira kroz više ljudi koje poznajem, kroz Duška Kovačevića kao pisca najviše. Zato što humor tu potiče i ima pravo da postoji ako se prvo nasmeješ sebi. Ako si se nasmejao sebi, onda možeš i drugima. Za mene je to viteški časno i pošteno.

Rekao je to u intervjuu za "Glas Srpske" glumac Branislav Lečić koga je banjolučka publika imala priliku da vidi na nedavno održanom "Teatar festu", u predstavi "Generalna proba samoubistva", Dušana Kovačevića.

U komadu o izgubljenim idealima, sudaru sa smrću, ali i nadanju, samoubici, koji nema ime i pred čijim se dilemama mnogi nalaze, glumac Branislav Lečić pozajmljuje svoje lik.

* GLAS: U čemu je po Vašem mišljenju najveća vrijednost ove predstave?

LEČIĆ: To je činjenica da je Duško Kovačević posle sedam, osam godina napisao tekst koji je po meni, jedinstvo njegovih dosadašnjih iskustava na zanatskom i dramaturškom planu, a takođe i sublimacija njegovih karakterističnih stvari koje su postale Duško Kovačević. Kad neko čuje o čemu se radi i da li je gledao film ili predstavu i kaže "E to je Duško!". Taj crni humor, taj duboki plemeniti sarkazam koji se pojavljuje u toj ironiji, metaforičnosti i arhaičnom poimanju stvari, nas negde ozdravljuje. Njegova teza da taj komad radi sa željom da oslobodi ljude stresa na temu samoubistva mislim da se ovim komadom postiže. Svako ko pogleda ovaj komad sigurno mu neće pasti na pamet da se ubije.

* GLAS: "Generalna proba samoubistva" je komad i o nadi. Koliko je realno nadati se boljem životu u ovom vremenu i prostoru?

LEČIĆ: Uvek postoji zrno nade, a pogotovo u ovom liku samoubice. Kako god se stvari odvijaju on u suštini želi da živi. Pad zdrave inteligencije na ovim prostorima je još jedan od razloga zašto sam uradio ovu predstavu. Talentovan, pametan, radan čovek koji želi pristojno da živi od svoga rada nije u mogućnosti da to ostvari. Hajdučija, divljaštvo, beskrupuloznost su dominantne kategorije života na ovim prostorima. Još uvek nam je nesređen prostor, nema sistema koji štiti ljude koji su pošteni, talentovani, radni. Kad kažem štite ne mislim fizički nego i egzistencijalno, da oni mogu da prežive, da formiraju porodicu, da budu poštovani i dobri domaćini, da se razvijaju i nešto ostave svojoj deci.

Da stvar ne bi bila crna Duško to stavlja u kontekst pozorišne predstave u kome nas opominje. Kaže da nije baš sve crno da vi u tome potonete, ali opominje, da se setite da povedete računa o tome kako razmišljate i kako živite.

* GLAS: Često ističete da je kultura jedan od stubova opstanka naroda. Koliko se srpski narod oslanja na svoju kulturu. Čini li Vam se da je ona uvijek na margini zbivanja i života?

LEČIĆ: Da je srpski narod imao svest o značaju svoje kulture i duhovnosti i da je uspeo da se modernizuje, ne da napusti svoje tradicionalne vrednosti, nego da se poveže u smislu komunikacije, znači davanje te svoje kulture i duhovnosti svim građanima, ne bi došlo do rata. To odgovorno tvrdim, jer bi formiranje ozbiljnog, kulturnog konteksta, mreže, pre svega objedinilo nas kao narod na jednom kulturnom i duhovnom nivou, a samim tim počelo da zrači i na drugim nivoima. To je naša vrednost i nešto što nas okuplja. Pravo okupljanje jeste kroz kulturu, kroz kulturne i duhovne vrednosti koje ovaj narod tradicionalno i istorijski poseduje. Nažalost to se nije desilo, desilo se okupljanje na nivou krvi i zla, na nivou interesa. Interes je važna stvar, ali je pitanje koji je to interes. Ako je to sitna mala pljačka, brzometno bogaćenje to ne može da dovede do ozbiljnih rezultata, kao što se i vidi. Mi smo često podeljeni, rasparčani interesima i često izdani takvim ponašanjem. 

* GLAS: Koliko je jačanje kulturnih veza važno na globalnom planu?

LEČIĆ: Kulturno objedinjavanje je preduslov za formiranje i države i ozbiljne nacije. Mislim da nikad nije kasno. Sad moramo da učinimo taj napor da se kulturno povežemo. Ako to budemo radili, uspećemo u našim namerama da ekonomski napredujemo, da budemo demokratska zemlja i da budemo toliko povezani kao da smo u zajedničkoj državi. Ako to ne budemo činili onda ćemo se udaljavati sve više i na kraju će ti interesi ekonomske prirode biti jači od kulturnih, duhovnih vrednosti i nacionalnih potreba da budemo zajedno.

* GLAS: "Teatar fest" njeguje domaće dramske tekstove. Koliko se pišu novi tekstovi i da li bi pozorište moglo opstati da nije klasičnih komada?

LEČIĆ: Ljudi koji se bave biljkama i imaju svoje bašte u kojima nešto sade znaju vrlo dobro da ništa ne rađa ako se ne zaliva i ne obrađuje. Ne možete računati na domaći dramski tekst, a ne stimulisati ga, ne stvarati atmosferu za to. To je ono što ja pričam o povezivanju u kulturi o mogućnosti da se stvori jedno ozbiljno kulturno tržište, da ljudi budu motivisani, da postanu deo tog dramskog pozorišnog zbivanja. Oslanjati se samo na klasiku ili samo na moderan tekst nije dovoljno. Prvo zato što produkcija nije nešto što je industrijska stvar, pa da kažemo "seci koliko ti treba i umnožavaj". Radi se o autorskom delu što se ne dešava stalno. Da bi se dešavalo i da bi se pojavio kvalitet neophodno je uspostaviti zbivanja u teatru i povezanost koja će omogućiti da pojava dramskog teksta i predstave bude i ekonomska satisfakcija onome ko to radi. Čim je ona dobra za glumce koji su radili, za pisca koji je to napisao u tom minimalnom ekonomskom smislu onda je svakako dobra i za publiku koja dolazi da to gleda, u kulturnom smislu i u duhovnom.

* GLAS: Gledamo Vas i u TV serijama. Jesu li to samo izleti i da li je pozorište Vaš umjetnički dom? 

LEČIĆ: Sve zavisi od izazova. Meni je važno da dobijem dobar materijal, pošto vladam svim medijima, bez predrasuda, ni jednom ne dajem prednost. Snalazim se odlično na televiziji, filmu i u  pozorištu, kao i na radiju. Sve medije poznajem kao dobar zanatlija i nemam bilo kakav kompleks, niti bilo koji medij favorizujem. Ako ispred sebe imam dobar tekst, ako želim da napravim nešto kvalitetno potpuno je važno koji medij je u pitanju. Mnogi potcenjivački govore o serijama, a ja smatram da se kroz TV seriju može ispričati velika priča.

* GLAS: Šta je to što Vas inspiriše?

LEČIĆ: Deca. Sa njima najviše volim da provodim slobodno vreme. Mnogo se igramo, maštamo, mazimo, gledamo filmove, smišljamo planove. Nema za mene veće radosti, niti lepšeg odmora nego biti sa decom. Srećan sam kad vidim da su moj sin Ivan i kćerka Ana naučili da razmišljaju svojom glavom, da ništa ne prihvataju zdravo za gotovo. Učim ih da znaju da razmisle o svakom svom postupku i želji. Ne postavljam se kao autoritet koji im nešto zabranjuje. Naprotiv, omogućavam im da steknu sopstveno iskustvo i da nauče da misle. Da cene slobodu, ali da shvate da sloboda ne postoji bez odgovornosti.                   

"Sveti Georgije"

* GLAS: Film "Sveti Georgije ubiva aždahu" postigao je izvanrednu gledanost, ali je podijelio mišljenja publike i filmske kritike. Da li je ispunio Vaša očekivanja?

LEČIĆ: To je svakako jedan događaj filmski. U pitanju je izvanredan tekst Dušana Kovačevića i divno je što se on ekranizovao, jer to je i priča o jednom vremenu koje nije mnogo često obrađivano kod nas. U sebi ima bogatstvo i u dramskom, istorijskom, građanskom i u folklornom smislu. Jako je važno da se ispriča priča o ljubavi, o bračnom trouglu u nekom ambijentu koje nije samo moderno doba, nego istorijski kontekst. I onda se kroz životnu priču zakači ono što je vezano za istoriju. Naravno sama činjenica da je to ekranizovano je preduslov, ono što određuje ili što može tačno da pozicionira kvalitet tog filma i njegovo mesto u istoriji kinematografije pa ako hoćete i šire nekoj percepciji publike ovoga doba mislim da je za to potrebno vreme. To je zamašan poduhvat koji traži malu distancu i mislim da vreme koje dolazi će nam jasnije pokazati koliko je ovaj film bio potreban i koliko je značajan.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.