Божана Кукило за "Глас": Свака ријеч и свако дјело почиње од појединца

Можда амбијент фризерског салона не одаје утисак, као што сте рекли "потенцијала за озбиљну позоришну представу", али радња саме представе увјерава у супротно. Управо то радимо, пуне двије године, рекла бих, врло успјешно.

Рекла је ово за  "Глас", глумица Божана Кукило поводом њене улоге у хваљеном комаду"Челичне магнолије"која се с великим успјехом изводи на сцени Народног Позоришта Републике Српске. Једна од талентованијих глумица млађе генерације истиче да је Анел најспецифичнија од шест ликова те открива како она иза сцене доживљава драстичне промјене у карактеру.

-Анел је најспецифичнија од њих шест. Она из сцене у сцену доживљава драстичне промјене у свом карактеру и вјерујем да та њена потреба за проналаском себе и свог мјеста под сунцем јесте оно са чим се публика највише поистовјети када је њен лик у питању. За ове двије године живота представе, небројено пута сам чула да је неко препознао, своју мајку, своју баку, сестру или било коју жену из свог окружења. Што је још једна потврда зашто ова представа живи и да смо урадиле добар посао.

ГЛАС: Идеја женске солидарности је, посебно данас, врло важна. У време када се у међународном контексту велики број права ускраћује женама, када расте број фемицида у региону, када је третман жене у медијима врло проблематичан, колико је нужно говорити о женској солидарности!

КУКИЛО:Позориште и постоји да би обрађивало такве теме, а и ми као појединци да о томе говоримо и ширимо свијест, али оно што заиста доноси промјену су искључиво и само дјела. На велику жалост, смо свједоци да сви много причамо, али да се суштина не мијења или се мијења недовољно. Делање заостаје. Сама дефиниција солидарности је повезаност или узајамно помагање између појединаца. Значи дјела. Све почиње са нама као појединцима, свака ријеч и свако дјело.

ГЛАС: Да ли је било неких недоумица приликом процеса. Да ли је било дилема око тог лика и колико је било тешко изаћи као побједник у самом процесу креације Вашег сценског лика ?

КУКИЛО:Процес без недоумица није добар процес. Најтеже ми је било на крају повезати парчади које сам скројила. Она је из сцене у сцену скоро потпуно други лик, па је изазовно било спојити те амплитуде у једну особу, а да то буде смислено. На срећу имала сам помоћ колегиница из представе које су ми у том смислу показале, љепоту женске солидарности, о којој причамо. Тако да сам ја своје недоумице брзо ријешила.

ГЛАС:  Шта Вас је нагнало да урадите хваљен ауторски пројекат у форми позоришне монодраме а то је представа " Три боје барута". То је представа о Надежди Петровић, једној од фигура, која су поново имале живот пун тешкоћа, управо зато што нису пристајале на калуп патријахалног система?

КУКИЛО:Прије самог истраживачког процеса, нисам знала много о животу Надежде Петровић. Само неке основне информације, и ону најважнију, да је била јако храбра. Управо ме та њена храброст “купила” и пожељела сам да барем тих 45 минута будем она. С обзиром да је монодрама настала као задатак на 4. години студија имала сам довољно времена да се темељно посветим њеном лику и дјелу, што она итекако заслужује. Мислим да је Надеждин живот савршен примјер како су дјела најважнија. Коло српских сестара, на примјер, не би постојало да ње није било. Била је прва сликарка која је у Србију донијела импресионизам и рани експресионизам. И због тога је трпјела многе критике. Као добровољна болничарка је учестовала у оба Балканска рата и у Првом свјетском рату током ког је и преминула. За све то била је потребна велика храброст и одлучност какву само жена има. Иако је мој задатак на факултету готов, Надежда ми је велика инспирација у животу, а монодрама и даље живи.

ГЛАС:  Морамо да се осврнемо такође на хваљен драмски комад "Син, мајка и отац сједе за столом и дуго ћуте"у режији Милице Вујасин а по тексту награђиваног и признатог драмског писца Ивора Мартинића. Кажите нам нешто више о овом пројекту ?

КУКИЛО:Јако драг пројекат, рекла бих и најдражи који сам ове године радила. Представа је настала као испитни задатак студената, сада, четврте године продукције на Академији умјетности. Успјели смо да за мјесец дана урадимо представу која итекако изазива емоције код публике. Сам процес иако је био интензиван, мени је био јако лијеп. Мислим да смо се као екипа добро уклопили и онда је било неминовно да финалан производ буде квалитетан. Дефинитивно је представа коју вриједи погледати, јер нећете из сале изаћи равнодушни. Гарантујем!

ГЛАС: С обзиром да се ова представа изводи у камерној формацији да ли је то било отежавајући фактор или нешто што вас је додатно мотивисало?

КУКИЛО:Камерна форма јесте сама по себи захтјевна, али не бих рекла отежавајућа. Ми волимо да кажемо како публика у току извођења дише са нама. Постајемо кохерентна цјелина баш због те камерне форме. Ја, чак сједим са публиком док не дође ред на моју сцену. По завршетку исте се враћам на своје мјесто у публици, тако да сам ја у исто вријеме и дио публике и дио представе. То искуство нисам имала раније, због тога ми је ова представа посебно драга. Открила ми је ново осјећање.

ГЛАС: Представа доноси јаку и интимну породичну причу коју ће многи препознати и осјетити као своју. Ради се о искреном приказу породичних односа и сложених емоција које сви носе у себи. Један формулар који ће мајка и отац морати попунити откључаће пандорину кутију потиснутих осјећања ?

КУКИЛО:Тако је. Толстој је то најбоље описао у реченици “Све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна породица, несрећна је на свој начин.” Ова представа нам пружа прилику да видимо како се једна породица носи са проблемима које изазове тај формулар. Сви ми, мање више, имамо исте проблеме, само се разликује начин на који се носимо са њима.

ГЛАС: Није тајна да се бавите педагошким радом па у вези с тим можете ли нешто више о свему том ?

КУКИЛО:Ја сам у томе пронашла себе. Рад са дјецом ми је потпуно отворио нове видике када је глума у питању. Активно већ четири године радим као драмски педагог, а тренутно сам у Студију Јазавац и у Школи глуме у Лакташима. Стварно могу да кажем да увијек са радошћу идем на часове и да сам од дјеце са којом радим много научила, а вјерујем и они од мене. Они су мој извор позитивне енергије и драго ми је што сам на овај начин дио њиховог одрастања. Такође сам и демонстратор на Академији умјетности на предмету Глума, студентима у класи професора Велимира Бланића. Са њима се дружим и на сцени и у учионици што носи посебну драж.

ГЛАС: Како изгледа свијет Божане Кукило када је мимо свијета умјетонсти и позоришне игре ?

КУКИЛО:Од малих ногу сам у спорту, то ми је страст поред позоришта. Не волим када нисам у покрету тако да увијек морам пронаћи неку нову занимацију. Од ове године тренирам бразилску џиу-џицу, па кад позориште дозволи, посвећујем вријеме тренингу. Књиге и музика се подразумијевају.

ГЛАС: Какви су даљи умјетнички планови, осим већ уходаних комада у којима тренутно играте?

КУКИЛО:Очекује ме неколико играња монодраме “Три боје барута” у наредном периоду, а тренутно спремамо дјечију представу по мотивима бајке “Прича о раку кројачу” у режији Александра Васиљевића, у Студентском културном центру. Премијера нас очекује 14. decembra у 18 часова. Дођите нам!

 

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.