Бошко Ћаћић, лауреат Златног пера за ћирилични красопис: Треба поштовати љепоту сваког слова

Рогатица - За лијепо писање, у првом реду треба таленат као божији дар. А онда долази упорна вјежба и љубав без којих нема лијепог писања.

Овако је за "Глас Српске" почео Бошко Ћаћић из Рогатице, добитник овогодишње награде "Златно перо" за ћирилични красопис на конкурсу који је проведен у организацији Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" у Бањалуци.

Ћаћић је награду недавно примио и то је био повод за разговор са овим бившим професором српског језика, јер је у пензији нешто више од двије године.

 - Сав мој радни вијек протекао је за катедром са дјецом и књигама. Моја прва написана слова "вукла" су љепоти и запала за око мом првом учитељу Мићи Перковићу. Са мојим стасавањем усавршавао сам писање и имао част да већ на крају четвртог разреда основне школе своје и свједочанства осталих другара из разреда напишем својом руком - прича Бошко.

Присјетио се, како су се писала и свједочанства, дипломе, повеље, захвалнице и друга документа на којим је требао љепши рукопис.

- Таленат долази са рођењем. Све остало зависи од самог човјека. При томе треба тражити и помоћ литературе. Ја сам се ослонио на Захарија Орфелина и његову "Славенскаја калиграфија" из давне 1777. године. Од њега сам "украо" правила о положају тијела и руку при лијепом писању и неке друге финесе, посебно приликом писања почетних (иницијалних)  и завршних (финалних) слова која су шлаг на торту уз обавезно вођење рачуна да се не наруше правописна правила и граматика.

Тих правила се, како каже увијек држао, па је поносан што је у  пензионерским данима добитник "Златног пера" за ћирилични краснопис.

- Што до тога није раније дошло и сам сам крив. Једноставно, нисам пратио, а не знам да ли их је и било, конкурсе за лијепо писање - казује Ћаћић.

Красопис је по његовом мишљењу умјетност.

-  Треба поштовати љепоту сваког слова и његову букварску и калиграфску снагу. Треба допустити да неко слово у ријечи и реченици својим ликом полети и створи своје небо и отвори стазу којом ће као у вијенцу од цвијећа хранити друга слова стварајући цјеловиту слику - надахнуто је говорио  Ћаћић.

Оно што је по мишљењу бившег професора српског језика, утицало на запостављање краснописа, је појава хемијске оловке и избацивање из употребе налив-пера и лијепог писања са танка-дебела.

- То је велика штета, јер је ћирилица, захваљујући великом Вуку, најједноставније, најљепше и најсавршеније писмо на свијету кога треба, чувати као зјеницу ока - нагласио је он.

Наставак традиције

- У мојој породици кћерке прилично лијепо пишу, али би морале више радити на усавршавању финеса. Од мојих ђака, таленат је исказивао Јовица Лелек, својевремено ђак генерације ученика Средњошколског центра у Рогатици. Наравно има их још, али су у анонимности. То је штета, потребни су нам и такви као и  ћирилица без које смо туђи на своме - казао је  Бошко Ћећић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.