Богдан Јанковић: Национална позоришна политика не постоји

Ово је моја прва представа на територији Републике Српске и веома ми је драго да сам имао то искуство. Задовољан сам резултатом и верујем да имамо добру представу. Јован Стерија Поповић је свакако савезник сваком редитељу, комад који се игра на многобројним сценама готово 185 година говори о његовој стабилној структури и писцу који осећа позориште и пише за глумце.

Рекао је ово за "Глас Српске" Богдан Јанковић, режисер, објашњавајући зашто је за своју прву режију у Републици Српској изабрао класик "Зла жена", великана српског театара и драматургије Јована Стерије Поповића. Талентовани умјетник је комад поставио у Позоришту "Семберија", а како он истиче, у питању је архетипска тема, вјечно актуелна. 

- Оно што овај комад и даље буди интересовање савремене публике је његова архетипска основа, универзални проблеми човека и препознатљиве менталитетске одреднице - рекао је Јанковић.

ГЛАС: Шта је то што Ваша верзија "Зле жене" нуди у односу на неке претходне које смо имали прилику да погледамо? 

ЈАНКОВИЋ: Желео сам да језик и дијалект остане аутентичан, да костим донесе епоху, али сам сценографским решењем тежио да добијемо модерни визуелни доживљај који би снажније кореспондирао са данашњим гледаоцем. "Зла жена" у овој поставци не напушта Стеријину путању, али верујем да смо нашли и разрешили комад на аутентичан начин. Да не би сав терет пао на плећа "Зле жене", довели смо до сцене "шамарања", која заправо потврђује чињеницу да нико до краја и у потпуности није невин и да насиље само доводи до насиља. Сударом крајности надам се да смо успели да све ликове доведемо у равнотежу.

ГЛАС: Не чини ли Вам се да смо у неком благом дефициту кад су у питању комедиографске громаде попут Стерије Поповића, Нушића, Глишића, Ковачевића? Дуго се није неко појавио са сличним духовно-интелектуалним погледом на свијет или се сама комедија као жанр нашла на листи непожељних.

ЈАНКОВИЋ: Моје мишљење је да сувише драматично посматрамо живот и свет. У томе свакако велики утицај имају медији, као и брзина живота. Хумор је у једноставности, а ми данас готово да нисмо у стању да мислимо једноставно, у свему видимо неку заверу, плашимо се људи и живота, сходно томе и писци данас много више пишу о депресији, страховим, ужасима и девијацијама у друштву него о нечему лепом или духовитом. Позориште и јесте огледало друштва, не може оно да буде изван времена у којем настаје. Зато су Стеријини комади више него потребни на нашим сценама, то је можда и један од начина да сачувамо дух који је специфичан и својствен нашем народу.

ГЛАС: Градско позориште "Семберија" је млад, али врло озбиљан театар, ако је судити по избору репертоара. Каква су Ваша искуства када је ријеч о раду у Бијељини?

ЈАНКОВИЋ: За све нас који радимо у позоришту процес је драгоценост и прилика да истражујемо сценску истину, ово је могуће само са ансамблом који је спреман да помера своје границе, учи и развија своје вештине. Захвалан сам колегама на поверењу у раду и на вери у представу.

ГЛАС: Подједнако се бавите режијом у сва четири медија, али посебан акценат стављате на даске које живот значе! По Вашем мишљењу каква политика позоришта би требало да буде у овим двадесетим и тридесетим годинама 21. вијека, на чему би требало да буде црвено слово, када је театар у питању? 

ЈАНКОВИЋ: Национална позоришна политика код нас на моју огромну жалост једноставно не постоји. Театар је један специфичан организам, али га ипак могу упоредити са фудбалским тимом. Ако желите да освојите титулу, морате плански да саставите ансамбл, одредите јасну репертоарску политику сходну средини и публици за коју се постављају представе и да кроз избор комада, редитеља и осталих сарадника развијате своје глумце-играче. Без тима и промишљеног развоја нема победе.

ГЛАС: Није тајна да се озбиљно бавите првом умјетношћу или музиком, стога како је доживљавате и шта она пружа Вама као човјеку/умјетнику?

ЈАНКОВИЋ: Музика је за мене израз комуникације, она ослобађа и доказе да у нама постоји нешто више од меса, костију и коже. Позориште је на неки начин инструмент који ја користим као вид комуникације. Свака представа је једна композиција и састоји се од ритма, темпа и мелодије.

ГЛАС: Како доживљавате фамозну повезницу између кафане и умјетности и колико се то данас деградирало или промијенило у односу на вријеме када је кафана била институција из које се рађала умјетност која би живјела на позорници?

ЈАНКОВИЋ: Кафана као институција готово да више и не постоји. Сходно томе некадашња веза између уметности и кафане је раскинута. Чињеница говори да и дан-данас најуспешнија позоришта имају позоришни клуб и то је значајно место сусрета и размене утисака, пре, а посебно после одигране представе. Представа је жива форма и свако њено извођење је посебно и доноси нова знања и вештине за извођаче.

ГЛАС: Можете ли укратко нешто рећи о будућим умјетничким плановима или су планови у времену које се мјери бајтовима и кликовима тешки за остваривање на дуже стазе? 

ЈАНКОВИЋ: Животне околности су ме у једном тренутку одвеле од позоришта у корпоративни свет маркетинга, реклама и социјалних медија, посебно у Берлину, где живим и радим последњих осам година. Након тог дугогодишњег и у материјалном смислу успешног искустава избрусила се једна одлука, а то је да ћу се у даљем раду бавити само оним што ме испуњава и носи у себи неки виши циљ и смисао, а за мене је то рад у позоришту. 

"ТЕАТАР 34"

ГЛАС: Када чујете да је неко изустио "Театар 34" шта Вам прво пада на памет?

ЈАНКОВИЋ: Прво осећај радости коју доноси слепа вера да позориште може да мења свет, а одмах затим и искуство које сам стекао у "Театру 34", а оно говори о томе да је у нашим рукама само мењање и развијање нас самих. То је позоришна сцена у Новом Саду која је настала великим ентузијазмом студената Академије уметности Нови Сад, који и дан-данас на тој сцени започињу своје прве кораке у професионални свет. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.