Bogdan Janković: Nacionalna pozorišna politika ne postoji

Ovo je moja prva predstava na teritoriji Republike Srpske i veoma mi je drago da sam imao to iskustvo. Zadovoljan sam rezultatom i verujem da imamo dobru predstavu. Jovan Sterija Popović je svakako saveznik svakom reditelju, komad koji se igra na mnogobrojnim scenama gotovo 185 godina govori o njegovoj stabilnoj strukturi i piscu koji oseća pozorište i piše za glumce.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Bogdan Janković, režiser, objašnjavajući zašto je za svoju prvu režiju u Republici Srpskoj izabrao klasik "Zla žena", velikana srpskog teatara i dramaturgije Jovana Sterije Popovića. Talentovani umjetnik je komad postavio u Pozorištu "Semberija", a kako on ističe, u pitanju je arhetipska tema, vječno aktuelna. 

- Ono što ovaj komad i dalje budi interesovanje savremene publike je njegova arhetipska osnova, univerzalni problemi čoveka i prepoznatljive mentalitetske odrednice - rekao je Janković.

GLAS: Šta je to što Vaša verzija "Zle žene" nudi u odnosu na neke prethodne koje smo imali priliku da pogledamo? 

JANKOVIĆ: Želeo sam da jezik i dijalekt ostane autentičan, da kostim donese epohu, ali sam scenografskim rešenjem težio da dobijemo moderni vizuelni doživljaj koji bi snažnije korespondirao sa današnjim gledaocem. "Zla žena" u ovoj postavci ne napušta Sterijinu putanju, ali verujem da smo našli i razrešili komad na autentičan način. Da ne bi sav teret pao na pleća "Zle žene", doveli smo do scene "šamaranja", koja zapravo potvrđuje činjenicu da niko do kraja i u potpunosti nije nevin i da nasilje samo dovodi do nasilja. Sudarom krajnosti nadam se da smo uspeli da sve likove dovedemo u ravnotežu.

GLAS: Ne čini li Vam se da smo u nekom blagom deficitu kad su u pitanju komediografske gromade poput Sterije Popovića, Nušića, Glišića, Kovačevića? Dugo se nije neko pojavio sa sličnim duhovno-intelektualnim pogledom na svijet ili se sama komedija kao žanr našla na listi nepoželjnih.

JANKOVIĆ: Moje mišljenje je da suviše dramatično posmatramo život i svet. U tome svakako veliki uticaj imaju mediji, kao i brzina života. Humor je u jednostavnosti, a mi danas gotovo da nismo u stanju da mislimo jednostavno, u svemu vidimo neku zaveru, plašimo se ljudi i života, shodno tome i pisci danas mnogo više pišu o depresiji, strahovim, užasima i devijacijama u društvu nego o nečemu lepom ili duhovitom. Pozorište i jeste ogledalo društva, ne može ono da bude izvan vremena u kojem nastaje. Zato su Sterijini komadi više nego potrebni na našim scenama, to je možda i jedan od načina da sačuvamo duh koji je specifičan i svojstven našem narodu.

GLAS: Gradsko pozorište "Semberija" je mlad, ali vrlo ozbiljan teatar, ako je suditi po izboru repertoara. Kakva su Vaša iskustva kada je riječ o radu u Bijeljini?

JANKOVIĆ: Za sve nas koji radimo u pozorištu proces je dragocenost i prilika da istražujemo scensku istinu, ovo je moguće samo sa ansamblom koji je spreman da pomera svoje granice, uči i razvija svoje veštine. Zahvalan sam kolegama na poverenju u radu i na veri u predstavu.

GLAS: Podjednako se bavite režijom u sva četiri medija, ali poseban akcenat stavljate na daske koje život znače! Po Vašem mišljenju kakva politika pozorišta bi trebalo da bude u ovim dvadesetim i tridesetim godinama 21. vijeka, na čemu bi trebalo da bude crveno slovo, kada je teatar u pitanju? 

JANKOVIĆ: Nacionalna pozorišna politika kod nas na moju ogromnu žalost jednostavno ne postoji. Teatar je jedan specifičan organizam, ali ga ipak mogu uporediti sa fudbalskim timom. Ako želite da osvojite titulu, morate planski da sastavite ansambl, odredite jasnu repertoarsku politiku shodnu sredini i publici za koju se postavljaju predstave i da kroz izbor komada, reditelja i ostalih saradnika razvijate svoje glumce-igrače. Bez tima i promišljenog razvoja nema pobede.

GLAS: Nije tajna da se ozbiljno bavite prvom umjetnošću ili muzikom, stoga kako je doživljavate i šta ona pruža Vama kao čovjeku/umjetniku?

JANKOVIĆ: Muzika je za mene izraz komunikacije, ona oslobađa i dokaze da u nama postoji nešto više od mesa, kostiju i kože. Pozorište je na neki način instrument koji ja koristim kao vid komunikacije. Svaka predstava je jedna kompozicija i sastoji se od ritma, tempa i melodije.

GLAS: Kako doživljavate famoznu poveznicu između kafane i umjetnosti i koliko se to danas degradiralo ili promijenilo u odnosu na vrijeme kada je kafana bila institucija iz koje se rađala umjetnost koja bi živjela na pozornici?

JANKOVIĆ: Kafana kao institucija gotovo da više i ne postoji. Shodno tome nekadašnja veza između umetnosti i kafane je raskinuta. Činjenica govori da i dan-danas najuspešnija pozorišta imaju pozorišni klub i to je značajno mesto susreta i razmene utisaka, pre, a posebno posle odigrane predstave. Predstava je živa forma i svako njeno izvođenje je posebno i donosi nova znanja i veštine za izvođače.

GLAS: Možete li ukratko nešto reći o budućim umjetničkim planovima ili su planovi u vremenu koje se mjeri bajtovima i klikovima teški za ostvarivanje na duže staze? 

JANKOVIĆ: Životne okolnosti su me u jednom trenutku odvele od pozorišta u korporativni svet marketinga, reklama i socijalnih medija, posebno u Berlinu, gde živim i radim poslednjih osam godina. Nakon tog dugogodišnjeg i u materijalnom smislu uspešnog iskustava izbrusila se jedna odluka, a to je da ću se u daljem radu baviti samo onim što me ispunjava i nosi u sebi neki viši cilj i smisao, a za mene je to rad u pozorištu. 

"TEATAR 34"

GLAS: Kada čujete da je neko izustio "Teatar 34" šta Vam prvo pada na pamet?

JANKOVIĆ: Prvo osećaj radosti koju donosi slepa vera da pozorište može da menja svet, a odmah zatim i iskustvo koje sam stekao u "Teatru 34", a ono govori o tome da je u našim rukama samo menjanje i razvijanje nas samih. To je pozorišna scena u Novom Sadu koja je nastala velikim entuzijazmom studenata Akademije umetnosti Novi Sad, koji i dan-danas na toj sceni započinju svoje prve korake u profesionalni svet. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.