Била и остала лепа протина кћи

ПУБЛИКA памти њене глумачке бравуре и ванвременски осмех којим плени, а њени Вршчани кажу да би, као у Фелинијевим филмовима, време престајало да постоји кад би улицом прошетала лепа протина кћи.

Глумица Рада Ђуричин већ пола века игра улоге које јој нису донеле вртоглаву славу, али јесу осигурале уметничко трајање. Свој велики јубилеј симболично је обележила отварајући 33. међународни фестивал монодраме и пантомиме у Земуну, и то не случајно. Мада су монодраме највише обележиле њену каријеру, позната глумица је одлучила да их више не ради.

- То сам решила јер је то најтеже, захтева пуно времена, а ја више времена немам. Нећу да се упуштам у оно што захтева пуно ангажовања јер већ имам колаж "Моћ говора", који радим са Љиљаном Благојевић. Увек почнем са истоименом песмом Бране Петровића коју много волим. Са овим колажом могу да се појавим свуда и људи га веома радо слушају, можда зато што сам ту изабрала заиста добре текстове, а можда и због мене - каже уз препознатљив осмех глумица Рада Ђуричин.  

У протеклих пола века њеног уметничког рада било је свега онога чега има и у свакодневном животу, без разлике. Много тога је пропуштено, много је било бола и разних несигурности. Aли, како је режисер и писац Радомир Путник рекао, то је тек првих 50 година рада Раде Ђуричин. 

- Бог ми је дао такву природу да оно што је било лоше углавном заборавим. Један наш писац забележио је речи сељанке са планина иза Пожеге: "Ћеро, живот не да како ти хоћеш већ окрене како се ниси надала." Зато треба бити спреман на све.

Позната српска глумица није се надала да ће овако бити исписана њена биографија. Као дете свештеника из Вршца уписала је Филолошки факултет у Београду и повремено радила као новинарка. После интервјуа са глумцем Павлом Минчићем, који је препознао њен таленат, живот јој је кренуо у другом правцу.

- Изненада сам дошла на Aкадемију и дуго сумњала да ли сам на правом путу. Веома лако бих поцрвенела, чак и кад би ми се неко обратио. Био је то период кад нисам могла да сањам о било чему јер сам се стално преиспитивала - открива Ђуричин.

Сигурност је дошла постепено, али на истом простору налазило се пуно глумаца, а репертоар није био тако велики да би задовољио све амбиције. Остале су неостварене жеље, улоге које су прижељкиване, али које је желео и неко други.

- У мом животу је остало много ствари које нисам остварила, па сам онда прибегла нечем другом. Показало се да у себи имам снаге и способности да сама себи направим оно што ћу да радим. Тако сам кренула да играм монодраме.

Пре више од тридесет година Рада Ђуричин први пут је одиграла "Похвалу лудости", Еразма Ротердамског, веома захтеван комад јер се остварује и контакт са публиком, а њена реакција се не може претпоставити.

- Кад некоме у публици поставим питање, ја морам да га саслушам, али и да наставим нит моје представе. Био ми је то велики изазов и у тој представи сам потпуно сазрела, осетила да, до извесног степена, стојим на својим ногама. Дивим се онима који су тако сигурни шта могу, а шта не могу. Ја никад нисам сигурна и таква сам остала до данашњег дана. И у мишљењу о себи и у мишљењу о другима увек имам неке знакове питања - каже позната глумица.

Пре неколико година, са припрема представе коју је режирао Љубиша Ристић, Рада Ђуричин направила је забелешке које су публиковане у књизи "Тајна Црне руке". Сем што ово своје дело сматра занимљивим документом позоришта у који је унела и неки свој ауторски печат, каже да није имала жељу да нешто поново напише.

- Много сам радила на адаптацији дела Моме Капора, од његових прича из новина правила сам драматизације за Мишу Јанкетића и мене. Састављала сам и адаптирала и оно што је Десанка Максимовић причала у јавности и од тога такође радила неке драматизације. Aли, више сам склона причи него писању. За писање немам рутину и онда оно код мене траје дуго - открива Рада Ђуричин.

Свој ведар карактер каже да дугује родитељима, посебно оцу Маринку, чије име данас носи једна улица у Вршцу. Тако у животу памти само неке ствари, углавном лепе, јер тад човек живи с мање терета. Понекад и с њеног лица одлети тај чаробни осмех, али не дозвољава да то дуго траје. И даље игра са пуно жара, а "Бубу у уху" читавих 37 година.

- Никола Симић ми је рекао: "Слушај Радо, хајде 'Бубу у уху' да играмо још три године, па да буде 40 година како је изводимо на сцени. Мислим то ако будемо живи", додао је на крају, али тихо, да не чује смрт - каже поново уз осмех Рада Ђуричин.

Љубавни поздрав српском селу

- Имам пуно планова. Сада играм сељанку у ТВ серији "Село гори а баба се чешља", а мени моји Вршчани кажу: "Где, Радо, играш ону стару жену, није то за тебе." Ја обожавам што сам у тој серији јер је сматрам љубавним поздравом српском селу моравског краја. Као што је Мома Капор пишући "011" направио љубавни поздрав Београду, тако ову серију видим као љубавни поздрав Србији и српском селу, позитивној представи о њему. Можда ћу још нешто да радим, то не знам. Све зависи од тога да ли ће ме још неко позвати.    

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.