Bila i ostala lepa protina kći

PUBLIKA pamti njene glumačke bravure i vanvremenski osmeh kojim pleni, a njeni Vrščani kažu da bi, kao u Felinijevim filmovima, vreme prestajalo da postoji kad bi ulicom prošetala lepa protina kći.

Glumica Rada Đuričin već pola veka igra uloge koje joj nisu donele vrtoglavu slavu, ali jesu osigurale umetničko trajanje. Svoj veliki jubilej simbolično je obeležila otvarajući 33. međunarodni festival monodrame i pantomime u Zemunu, i to ne slučajno. Mada su monodrame najviše obeležile njenu karijeru, poznata glumica je odlučila da ih više ne radi.

- To sam rešila jer je to najteže, zahteva puno vremena, a ja više vremena nemam. Neću da se upuštam u ono što zahteva puno angažovanja jer već imam kolaž "Moć govora", koji radim sa Ljiljanom Blagojević. Uvek počnem sa istoimenom pesmom Brane Petrovića koju mnogo volim. Sa ovim kolažom mogu da se pojavim svuda i ljudi ga veoma rado slušaju, možda zato što sam tu izabrala zaista dobre tekstove, a možda i zbog mene - kaže uz prepoznatljiv osmeh glumica Rada Đuričin.  

U proteklih pola veka njenog umetničkog rada bilo je svega onoga čega ima i u svakodnevnom životu, bez razlike. Mnogo toga je propušteno, mnogo je bilo bola i raznih nesigurnosti. Ali, kako je režiser i pisac Radomir Putnik rekao, to je tek prvih 50 godina rada Rade Đuričin. 

- Bog mi je dao takvu prirodu da ono što je bilo loše uglavnom zaboravim. Jedan naš pisac zabeležio je reči seljanke sa planina iza Požege: "Ćero, život ne da kako ti hoćeš već okrene kako se nisi nadala." Zato treba biti spreman na sve.

Poznata srpska glumica nije se nadala da će ovako biti ispisana njena biografija. Kao dete sveštenika iz Vršca upisala je Filološki fakultet u Beogradu i povremeno radila kao novinarka. Posle intervjua sa glumcem Pavlom Minčićem, koji je prepoznao njen talenat, život joj je krenuo u drugom pravcu.

- Iznenada sam došla na Akademiju i dugo sumnjala da li sam na pravom putu. Veoma lako bih pocrvenela, čak i kad bi mi se neko obratio. Bio je to period kad nisam mogla da sanjam o bilo čemu jer sam se stalno preispitivala - otkriva Đuričin.

Sigurnost je došla postepeno, ali na istom prostoru nalazilo se puno glumaca, a repertoar nije bio tako veliki da bi zadovoljio sve ambicije. Ostale su neostvarene želje, uloge koje su priželjkivane, ali koje je želeo i neko drugi.

- U mom životu je ostalo mnogo stvari koje nisam ostvarila, pa sam onda pribegla nečem drugom. Pokazalo se da u sebi imam snage i sposobnosti da sama sebi napravim ono što ću da radim. Tako sam krenula da igram monodrame.

Pre više od trideset godina Rada Đuričin prvi put je odigrala "Pohvalu ludosti", Erazma Roterdamskog, veoma zahtevan komad jer se ostvaruje i kontakt sa publikom, a njena reakcija se ne može pretpostaviti.

- Kad nekome u publici postavim pitanje, ja moram da ga saslušam, ali i da nastavim nit moje predstave. Bio mi je to veliki izazov i u toj predstavi sam potpuno sazrela, osetila da, do izvesnog stepena, stojim na svojim nogama. Divim se onima koji su tako sigurni šta mogu, a šta ne mogu. Ja nikad nisam sigurna i takva sam ostala do današnjeg dana. I u mišljenju o sebi i u mišljenju o drugima uvek imam neke znakove pitanja - kaže poznata glumica.

Pre nekoliko godina, sa priprema predstave koju je režirao Ljubiša Ristić, Rada Đuričin napravila je zabeleške koje su publikovane u knjizi "Tajna Crne ruke". Sem što ovo svoje delo smatra zanimljivim dokumentom pozorišta u koji je unela i neki svoj autorski pečat, kaže da nije imala želju da nešto ponovo napiše.

- Mnogo sam radila na adaptaciji dela Mome Kapora, od njegovih priča iz novina pravila sam dramatizacije za Mišu Janketića i mene. Sastavljala sam i adaptirala i ono što je Desanka Maksimović pričala u javnosti i od toga takođe radila neke dramatizacije. Ali, više sam sklona priči nego pisanju. Za pisanje nemam rutinu i onda ono kod mene traje dugo - otkriva Rada Đuričin.

Svoj vedar karakter kaže da duguje roditeljima, posebno ocu Marinku, čije ime danas nosi jedna ulica u Vršcu. Tako u životu pamti samo neke stvari, uglavnom lepe, jer tad čovek živi s manje tereta. Ponekad i s njenog lica odleti taj čarobni osmeh, ali ne dozvoljava da to dugo traje. I dalje igra sa puno žara, a "Bubu u uhu" čitavih 37 godina.

- Nikola Simić mi je rekao: "Slušaj Rado, hajde 'Bubu u uhu' da igramo još tri godine, pa da bude 40 godina kako je izvodimo na sceni. Mislim to ako budemo živi", dodao je na kraju, ali tiho, da ne čuje smrt - kaže ponovo uz osmeh Rada Đuričin.

Ljubavni pozdrav srpskom selu

- Imam puno planova. Sada igram seljanku u TV seriji "Selo gori a baba se češlja", a meni moji Vrščani kažu: "Gde, Rado, igraš onu staru ženu, nije to za tebe." Ja obožavam što sam u toj seriji jer je smatram ljubavnim pozdravom srpskom selu moravskog kraja. Kao što je Moma Kapor pišući "011" napravio ljubavni pozdrav Beogradu, tako ovu seriju vidim kao ljubavni pozdrav Srbiji i srpskom selu, pozitivnoj predstavi o njemu. Možda ću još nešto da radim, to ne znam. Sve zavisi od toga da li će me još neko pozvati.    

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.