"Београдски трио": Побједа историјске над умјетничком истином

Друго вече Фестивала обележено је представом "Београдски трио" у драматизацији и режији Матјажа Бергера. Заснована на роману Горана Марковића истоименог наслова, сачињена је од документарне грађе, пре свега дневника који је остао као сведочанство о страдању Вере и Боре Танкосића, пуковника југословенске војске, ова представа се нашла пред непремостивом препреком.

Како једну причу, препуну драматике и трагике, претворити у драмску структуру и учинити је драмском? Тај порив у позоришним ствараоцима никако не јењава. Као да је свако епско збивање уједно и драмско! Најчешће, није тако. Да би се тако нешто десило, морају се учинити радикални потези, од превођења прозне реченице у драмску, учврстити континуитет у делању ликова који нису илустрација, већ карактери, догађаји се морају дешавати пред нама, а не препричавати их и много другог што драму чини драмом.

Мало од свега тога смо имали прилику да видимо у представи, а много више да чујемо. Редитељ се потрудио да нам ту трагичну причу о страдањима у време Информбироа и сукоба Тита и Стаљина исприча кроз неколико планова. Први је обележен доласком писца и аташеа за штампу енглеске амбасаде Лоренса Дарела у Београд те успостављање његових веза са званичницима Титове Југославије, али и приватних веза од којих се једна претвара у фаталну љубав, стварајући тако љубавни троугао. Други план је осликан кроз коментаре Форин офиса, енглеске обавештајне службе о деловању Дареловом, које је често било недипломатско и хировито. Трећи план је испричан кроз писање писама Еве, Дарелове жене, својој мајци и кроз која сазнајемо много тога што се уплиће у лични ток драме. Четврти је осликавање свих страхота на Голом отоку и женском логору на Светом Гргуру, врло сведено, безлично и препричано. Уважавајући намеру да се од овог романа направи документаристичка драма, фрагментарне драматургије, са нараторима сваке врсте, све је ипак остало на нивоу илустрације, а она није добродошла у позоришту. Посебно ако све то траје два сата и десет минута, иако нам је после сат и по све постало јасно. Сва саткана од речи у којима нема осећања, без страсти које не побуђују било какво сажаљење, представа остаје у сенци романа у којем све то функционише са јасном фабулом која држи пажњу читаоца.

Роман је компонован монтажом докумената, писама, дневника, Дарелових извештаја Форин офису, реферата логорских руководилаца централи Удбе, преписки британских дипломата, дешифрованих депеша, службених записника и других сведочанстава. Таква структура у роману може бити интересантна за читање, али у позоришту... тешко. Публика не долази у позориште да види сузе, већ да чује и види говор који сузе изазива. Ова прича се препознаје у својој историјској истини, али у уметничкој не.

Ансамбл представе је врло прецизно извршио све постављене задатке, математички тачно се кретао у сведеном и минималистичком минзансцену, техника их је пратила и правовремено нудила неопходне информације и заиста су деловали као добро уигран тим, који није постигао гол.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.