"Beogradski trio": Pobjeda istorijske nad umjetničkom istinom

Drugo veče Festivala obeleženo je predstavom "Beogradski trio" u dramatizaciji i režiji Matjaža Bergera. Zasnovana na romanu Gorana Markovića istoimenog naslova, sačinjena je od dokumentarne građe, pre svega dnevnika koji je ostao kao svedočanstvo o stradanju Vere i Bore Tankosića, pukovnika jugoslovenske vojske, ova predstava se našla pred nepremostivom preprekom.

Kako jednu priču, prepunu dramatike i tragike, pretvoriti u dramsku strukturu i učiniti je dramskom? Taj poriv u pozorišnim stvaraocima nikako ne jenjava. Kao da je svako epsko zbivanje ujedno i dramsko! Najčešće, nije tako. Da bi se tako nešto desilo, moraju se učiniti radikalni potezi, od prevođenja prozne rečenice u dramsku, učvrstiti kontinuitet u delanju likova koji nisu ilustracija, već karakteri, događaji se moraju dešavati pred nama, a ne prepričavati ih i mnogo drugog što dramu čini dramom.

Malo od svega toga smo imali priliku da vidimo u predstavi, a mnogo više da čujemo. Reditelj se potrudio da nam tu tragičnu priču o stradanjima u vreme Informbiroa i sukoba Tita i Staljina ispriča kroz nekoliko planova. Prvi je obeležen dolaskom pisca i atašea za štampu engleske ambasade Lorensa Darela u Beograd te uspostavljanje njegovih veza sa zvaničnicima Titove Jugoslavije, ali i privatnih veza od kojih se jedna pretvara u fatalnu ljubav, stvarajući tako ljubavni trougao. Drugi plan je oslikan kroz komentare Forin ofisa, engleske obaveštajne službe o delovanju Darelovom, koje je često bilo nediplomatsko i hirovito. Treći plan je ispričan kroz pisanje pisama Eve, Darelove žene, svojoj majci i kroz koja saznajemo mnogo toga što se upliće u lični tok drame. Četvrti je oslikavanje svih strahota na Golom otoku i ženskom logoru na Svetom Grguru, vrlo svedeno, bezlično i prepričano. Uvažavajući nameru da se od ovog romana napravi dokumentaristička drama, fragmentarne dramaturgije, sa naratorima svake vrste, sve je ipak ostalo na nivou ilustracije, a ona nije dobrodošla u pozorištu. Posebno ako sve to traje dva sata i deset minuta, iako nam je posle sat i po sve postalo jasno. Sva satkana od reči u kojima nema osećanja, bez strasti koje ne pobuđuju bilo kakvo sažaljenje, predstava ostaje u senci romana u kojem sve to funkcioniše sa jasnom fabulom koja drži pažnju čitaoca.

Roman je komponovan montažom dokumenata, pisama, dnevnika, Darelovih izveštaja Forin ofisu, referata logorskih rukovodilaca centrali Udbe, prepiski britanskih diplomata, dešifrovanih depeša, službenih zapisnika i drugih svedočanstava. Takva struktura u romanu može biti interesantna za čitanje, ali u pozorištu... teško. Publika ne dolazi u pozorište da vidi suze, već da čuje i vidi govor koji suze izaziva. Ova priča se prepoznaje u svojoj istorijskoj istini, ali u umetničkoj ne.

Ansambl predstave je vrlo precizno izvršio sve postavljene zadatke, matematički tačno se kretao u svedenom i minimalističkom minzanscenu, tehnika ih je pratila i pravovremeno nudila neophodne informacije i zaista su delovali kao dobro uigran tim, koji nije postigao gol.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.