Белинда Стијак за "Глас Српске": Депресија је и даље табу тема на Балкану

Занимало ме да се бавимо тиме кроз какве страхоте, сумње и осјећаје кривице пролази једна породица када покушава да спаси своје дијете, а немоћна је и нема капацитет за то.

Рекла је ово за "Глас Српске" Редитељка a Белинда Стијак, објашњавајући колико се било изазовно  у  ауторској адаптацији представе "Син",  Флоријана Зелера суочити са изузетно осјетљиом тему депресије код младих, родитељског осећаја кривице и генерацијског неразумевања. Талентована режисерка  и глумица чија ће адаптација култне драме "Син", француског драматурга премијерно бити приказана сутра увече у Народном Позоришту Републике Српске каже да се на овакве теме, колико год било то тешко, мора реаговати иначе су посљедице много страшније.

-Полазна тачка јесте адолесцентска депресија и томе треба на сва звона причати, не бисмо ли скинули стигму са борбе за ментално здравље наших најближих и не бисмо ли почели на вријеме да разумијевамо проблематику, па и да реагујемо.

ГЛАС: Зелерова трилогија почива на суптилној градицији интимних драма у разарајућу емотивну цјелину. Како сте са драматургом Александром Васиљевићем и глумачким ансамблом приступили деконструкцији Зелеровог породичног система, који има изузетно препознатљив позоришни али и филмски бекграунд код публике?

СТИЈАК: Нисмо ништа деконструисали, али јесмо конструисали нашу причу коју кроз овај комад желимо да испричамо. Отворили смо многе теме, али оно сто нам је било најважније јесте да проговоримо о проблемима кроз које пролази млади, али и породице, када се нађу у ситуацијама, у којима се не сналазе и гдје рјешење није надохват руке. Да покренемо нека важна питања о којима као друштво треба да промишљамо и радимо на истим.

ГЛАС: У подјели су и искусни глумци и млађе снаге (Борис Шавија, Наташа Перић, Сњежана Мишић, Илија Ивановић, Владимир Ђорђевић и Рок Радиша). Како је изгледао процес грађења ликова у комаду који захтева врхунску психолошку прецизност и емотивну огољеност?

СТИЈАК: Радили смо како једна породица, за коју сматрам своје колеге из ансамбла, и треба да ради. Та породица има своје проблеме, потешкоће, али и сјајне тренутке који остају унутар те породице, а публика ће у суботу имати прилику да гледа једну дивну представу на коју сам много поносна.

Захвална сам што сам у подјели имала талентоване и вриједне глумце, којима не морате много рећи  да би направили праву ствар. То је благо које много цијеним. Задатци им нису били лаки, али ево сада када смо дошли до краја могу са сигурношћу рећи да су сви направили одличне улоге.

Комад је захтјеван глумачки, јер тражи једну суптулну, а прецизну игру, и ово су оне врсте задатака које се ријетко добијају у позоришту.

ГЛАС: Представа преиспитује једну јако болну и бруталну чињеницу да љубав понекад није довољна да родитељ спаси дјете. Колико позориште данас има мисију да буде глас упозорења када је ријеч о менталном здрављу младих и отуђености у савременим породицама?

СТИЈАК: Добро сте рекли, може да буде глас упозорења и то је то. Након одгледане представе одговорност је потпуно на човјеку и нама као друштву. Да отворимо широм очи и уши, према људима у својој околини, и покушамо да чујемо другачије и различите људе, ма у каквој они врсти борбе били.

Конкретно о менталном здрављу код нас се почело говорити, на друштвеним мрежама, али истинско разумијевање и подршка често изостану, управо из разлога што мало знамо о тој дијагнози. Флориан Зелер у једном интервјуу каже да је у Француској велика стигма причати о томе да је неко у депресији, можете онда замислити какво је стање на Балкану.

ГЛАС: Када се осврнете на своју досадашњу каријеру и рад у позоришту, гдје се кроз режију бавили врло широким ауторским спектром у тематском и жанровском смислу, од дјечијих комада до тешких драмских тема попут "Сина". колико се редитељски рукопис Белинде Стијак мењао са сваким новим текстом?

СТИЈАК: У суштини првенствено тражим тему која ме интригира и тјера на размишљање, затим трагам за комадом кроз који ту тему могу да обрађујем. Како одрастам тако се спектар тема проширује, више ме окупирају и имам велики жељу да проговорим о њима. Различитим темама различито приступам, у смислу да се разликују по жанровском и стилском кључу, тако да се самим тим и редитељски рукопис мијења. Волим да испробам нове ствари, не робујем класичном позоришту, осим ако то текст не захтјева.

ГЛАС: Колико вам режисерски ангажман и рад у Националном тетару омогућавају слободу у изражавању и какав је значај тога што бањалучка публика има прилику да међу првима у региону види овако значајне савремене текстове?

СТИЈАК: Осјећала сам велику слободу, јер сам добила огромно повјерење од глумаца и управе позоришта, а поготово што радим у својој матичној кући. Морамо да се окренемо савременим текстовима, што због освјежења репертоара, тако и због нових, актуелних тема и проблема о којима треба говорити. У свијету годишње изађе велики број премијера, насталих на савременим текстовима, то пратим и ту тражим инспирацију за неке нове пројекте.

ГЛАС: Млада сте редитељка која постаља важан комад на сцени националног етара, колико Вам је значила подршка, како куће, тако и цијеле екипе, коју сте окупили током процеса припреме комада?

СТИЈАК: Имала сам срећу да је управа Народног позоришта РС, на челу са бившим умјетничким директором Љубишом Савановићем, директорицом Дијаном Грбић и садашњим умјетничким директором Николом Бундалом, имала слуха за поставку савремених комада и овако важних тема.  Без њихове апсолутне подршке ова представа се не би ни десила.

Вољела бих да посебно похвалим колегу Бориса Шавију за труд, посвећеност и изузетно професионалан однос према раду, посебно имајући у виду тешке личне околности кроз које је пролазио у том периоду, а које су захтијевале много снаге и преданости.

 ГЛАС: Након премијере "Сина", шта бисте волели да буде главни утисак или емотивна катарза са којом гледаоци напуштају салу Сцене "Петар Кочић"?

СТИЈАК: Никада не режирам емоцију. Представу ће свако доживјети на свој начин, неко емотивно, неко отрежњујуће, некоме ће отворити очи, а некоме ни стотине овакових представа неће помоћи, ако одлучи да буде тај лик који не жели да разумије патњу човјека поред себе. Поносна сам на ову представу, на цијели процес стварања и на ауторски тим, јер смо са лакоћом поставили једам захтјеван комад, а ти тренутци су ријетки у позоришту.

ГЛАС: Времена су незахвална за планирање али које су вам нове позоришне дестинације или пројекти у плану након ове премијере, како глумачке тако и редитељске?

СТИЈАК: Након премијере у мојој матичној кући, почињем рад на дјецијој представи “Чича, Мича и њихова прича”, по тексту Александра Васиљевића и продукцији Градског позоришта Јазавац. Након тога настављам рад у НПРС  и играм постојеће представе.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.