Ања Дошен: У свијету без емпатије осуђени смо на пропаст

Нико са наше класе се никада раније није сусрео са луткарством, а рад на овом пројекту нам је омогућио да научимо много. Ја тумачим лик Звезде морских дубина, њен сам назив говори управо о томе каква је она.

Рекла је ово за "Глас Српске" глумица Ања Дошен поводом недавне премијере луткарске представе "Рак кројач" у режији Александра Васиљевића. Једна од талентованијих глумица младе генерације истиче да је редитељ Васиљевић имао визију да је лик који тумачим велика дива.

- Александар Васиљевић, редитељ и писац "Рака кројача", имао је визију да је она велика дива. Како се радња даље одвија она, као и остали становници мора, схвата да мора да предузме нешто када је реч о загађености воде и заједничким снагама враћају отпад на површину, откуд је и дошао. Нама је био циљ да пренесемо деци поруку на што забавнији начин да треба да чувају море и околину - рекла је Дошенова.

ГЛАС: Недавно сте играли у представи "Кући" ауторке Људмиле Разумовске. Можете ли нам открити неке детаље у процесу креирања Ваше улоге и генерално о самом пројекту?

ДОШЕН: Људмила Разумовска је писањем комад "Кући" јасно осликава како систем и друштво третирају људе који су остали сами на улици. Намерно наглашавам људе, иако нико од њих нема више од седамнаест година. То су деца пуштена да прерано одрасту. У дому су их малтретирали па се група деце одлучила да побегне, али их у стварности није дочекало оно о чему су маштали, већ хладан подрум и глад. Оно што се прво уочи на Тањки, коју ја играм, је њен стомак до зуба. Има непуних петнаест година и није сигурна који од два мушкарца са којима живи је заправо отац њеног детета. За мене је цео процес био много тежак и изазован. Првих пет проба смо сви преплакали, а након тога је требало да престанемо да жалимо своје ликове и да се саживимо са њима. Током процеса сам доживела блокаду која је јако дуго трајала и управо из тог осећаја се родио мој лик. Сваким даном сам покушавала да покажем пред професором и колегама сцену порађања и смрти, међутим осећала сам се парализовано сваки пут кад бих помислила да они то треба да гледају. Од срамоте сам плакала пред целом класом, а професор ми није дозволио да напустим час, чак сам у једном моменту рекла у афекту да ћу се исписати са академије. Осећала сам бес и немоћ, а онда ми је професор Велимир рекао да је управо то оно што Тања осећа. Сутрадан сам донела потпуно готове сцене. Мој професор Велимир Бланић често говори да ако потпуно овладамо неким ликом, можемо све. Нисам се могла препустити Тањи јер нисам знала из чега да пођем, а када сам нашла неку повезницу са њом, даље смо се заједно држале.

ГЛАС: Свако од њих носи тешку животну причу, трауме, осјећај одбачености и жељу за припадањем, неке особине које нажалост почињу масовно доминирати модерним друштвом. Колико је тешко бити човјек у времену које карактеришу мањак емпатије и свеприсутнија отуђеност?

ДОШЕН: Било нам је јако важно да се публика осећа као саучесник током представе, зато смо је на премијери играли камерно. Мањак емпатије нас доводи у ситуацију да људе са маргине оставимо на маргини и окренемо главу. Код њих у подруму је хијерархија изражена и свако зна своје место. На неки начин функционишу попут животиња, јер све раде инстиктивно. У њиховим животима није било никога ко би им показао шта је исправно, а шта не. Никога од њих не напушта нада ни у једном тренутку. Сви се надају бољем животу, а то нам доноси још већу трагичност у ситуацијама када умиру. Тања умире на порођају, након чега је спале. На њу и њену бебу се гледа као на технолошки вишак. У последњим крицима Тања пита: "Зашто ми нико не помогне", а ја сваки пут после те сцене размишљам да се у том тренутку вероватно негде на овом свету дешава иста ситуација.

ГЛАС: Од какве је важност Чехов и руска књижевност за младог глумца и како изгледа бавити се Чеховљевим јунацима?

ДОШЕН: Чеховљев "Вишњик" смо поставили на првој години, а тада нам је главни задатак била радња. Нисмо се бавили ликовима, већ смо радили по принципу "ја у датим околностима". На другој години смо обновили представу и поиграли се са ликовима. Док смо радили на представи сви су нам понављали: "Истрпи Чеховљеву паузу". Иако сам дете позоришних радника, то ја тада нисам разумела, већ тек сада када сам стекла мало више искуства схватам колико је било значајно. Слушање на сцени и унутрашње радње су једне од најважнијих ствари које сам савладала током рада на "Вишњику".

Мом сензибилитету више одговара драма, међутим уживам и у комедији. Волим комедије које натерају човека да се смеје са кнедлом у грлу. Не бих волела да се ограничим на једно и мислим да је управо у тој разноликости и чар овог позива.

ГЛАС: Кажите нам нешто више о Вашем одрастању и првим осјећањима када је ријеч о театру?

ДОШЕН: Као што сам поменула као дете позоришних радника одрасла сам у позоришту. За мене је највећа казна била када ме родитељи не би повели са собом у позориште па бих откако оду на посао док се не врате плакала.. Увек ми је било интересантно да посматрам тату како спрема реквизите за представу и волела сам то да радим са њим. Понекад бих сатима седела у његовом фундусу. Сваку представу на репертоару зрењанинског Народног позоришта бих погледала бар двадесет пута, а онда мами и тати препричавала шта сам гледала изнова и изнова. Код нас је право мало позориште у кући.

ГЛАС: Када се не бавите умјетношћу како изгледа свакодневица Ање Дошен?

ДОШЕН: У последње време открила сам страст према кувању, иако сам се до сада трудила да га избегавам колико год могу. Велики сам љубитељ животиња, нарочито паса па сам пре годину дана узела једног маленог пса, уживам у шетњама са њим и у енергији коју на мене преноси. Раније сам тренирала пливање па ми је то једна од најдражих активности. Кад год ухватим прилику, одем на пливање. Пре две године сам се опробала у сценској акробатици и пронашла се ту па често у стану испробавам неке нове изазове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.