Anja Došen: U svijetu bez empatije osuđeni smo na propast

Niko sa naše klase se nikada ranije nije susreo sa lutkarstvom, a rad na ovom projektu nam je omogućio da naučimo mnogo. Ja tumačim lik Zvezde morskih dubina, njen sam naziv govori upravo o tome kakva je ona.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" glumica Anja Došen povodom nedavne premijere lutkarske predstave "Rak krojač" u režiji Aleksandra Vasiljevića. Jedna od talentovanijih glumica mlade generacije ističe da je reditelj Vasiljević imao viziju da je lik koji tumačim velika diva.

- Aleksandar Vasiljević, reditelj i pisac "Raka krojača", imao je viziju da je ona velika diva. Kako se radnja dalje odvija ona, kao i ostali stanovnici mora, shvata da mora da preduzme nešto kada je reč o zagađenosti vode i zajedničkim snagama vraćaju otpad na površinu, otkud je i došao. Nama je bio cilj da prenesemo deci poruku na što zabavniji način da treba da čuvaju more i okolinu - rekla je Došenova.

GLAS: Nedavno ste igrali u predstavi "Kući" autorke Ljudmile Razumovske. Možete li nam otkriti neke detalje u procesu kreiranja Vaše uloge i generalno o samom projektu?

DOŠEN: Ljudmila Razumovska je pisanjem komad "Kući" jasno oslikava kako sistem i društvo tretiraju ljude koji su ostali sami na ulici. Namerno naglašavam ljude, iako niko od njih nema više od sedamnaest godina. To su deca puštena da prerano odrastu. U domu su ih maltretirali pa se grupa dece odlučila da pobegne, ali ih u stvarnosti nije dočekalo ono o čemu su maštali, već hladan podrum i glad. Ono što se prvo uoči na Tanjki, koju ja igram, je njen stomak do zuba. Ima nepunih petnaest godina i nije sigurna koji od dva muškarca sa kojima živi je zapravo otac njenog deteta. Za mene je ceo proces bio mnogo težak i izazovan. Prvih pet proba smo svi preplakali, a nakon toga je trebalo da prestanemo da žalimo svoje likove i da se saživimo sa njima. Tokom procesa sam doživela blokadu koja je jako dugo trajala i upravo iz tog osećaja se rodio moj lik. Svakim danom sam pokušavala da pokažem pred profesorom i kolegama scenu porađanja i smrti, međutim osećala sam se paralizovano svaki put kad bih pomislila da oni to treba da gledaju. Od sramote sam plakala pred celom klasom, a profesor mi nije dozvolio da napustim čas, čak sam u jednom momentu rekla u afektu da ću se ispisati sa akademije. Osećala sam bes i nemoć, a onda mi je profesor Velimir rekao da je upravo to ono što Tanja oseća. Sutradan sam donela potpuno gotove scene. Moj profesor Velimir Blanić često govori da ako potpuno ovladamo nekim likom, možemo sve. Nisam se mogla prepustiti Tanji jer nisam znala iz čega da pođem, a kada sam našla neku poveznicu sa njom, dalje smo se zajedno držale.

GLAS: Svako od njih nosi tešku životnu priču, traume, osjećaj odbačenosti i želju za pripadanjem, neke osobine koje nažalost počinju masovno dominirati modernim društvom. Koliko je teško biti čovjek u vremenu koje karakterišu manjak empatije i sveprisutnija otuđenost?

DOŠEN: Bilo nam je jako važno da se publika oseća kao saučesnik tokom predstave, zato smo je na premijeri igrali kamerno. Manjak empatije nas dovodi u situaciju da ljude sa margine ostavimo na margini i okrenemo glavu. Kod njih u podrumu je hijerarhija izražena i svako zna svoje mesto. Na neki način funkcionišu poput životinja, jer sve rade instiktivno. U njihovim životima nije bilo nikoga ko bi im pokazao šta je ispravno, a šta ne. Nikoga od njih ne napušta nada ni u jednom trenutku. Svi se nadaju boljem životu, a to nam donosi još veću tragičnost u situacijama kada umiru. Tanja umire na porođaju, nakon čega je spale. Na nju i njenu bebu se gleda kao na tehnološki višak. U poslednjim kricima Tanja pita: "Zašto mi niko ne pomogne", a ja svaki put posle te scene razmišljam da se u tom trenutku verovatno negde na ovom svetu dešava ista situacija.

GLAS: Od kakve je važnost Čehov i ruska književnost za mladog glumca i kako izgleda baviti se Čehovljevim junacima?

DOŠEN: Čehovljev "Višnjik" smo postavili na prvoj godini, a tada nam je glavni zadatak bila radnja. Nismo se bavili likovima, već smo radili po principu "ja u datim okolnostima". Na drugoj godini smo obnovili predstavu i poigrali se sa likovima. Dok smo radili na predstavi svi su nam ponavljali: "Istrpi Čehovljevu pauzu". Iako sam dete pozorišnih radnika, to ja tada nisam razumela, već tek sada kada sam stekla malo više iskustva shvatam koliko je bilo značajno. Slušanje na sceni i unutrašnje radnje su jedne od najvažnijih stvari koje sam savladala tokom rada na "Višnjiku".

Mom senzibilitetu više odgovara drama, međutim uživam i u komediji. Volim komedije koje nateraju čoveka da se smeje sa knedlom u grlu. Ne bih volela da se ograničim na jedno i mislim da je upravo u toj raznolikosti i čar ovog poziva.

GLAS: Kažite nam nešto više o Vašem odrastanju i prvim osjećanjima kada je riječ o teatru?

DOŠEN: Kao što sam pomenula kao dete pozorišnih radnika odrasla sam u pozorištu. Za mene je najveća kazna bila kada me roditelji ne bi poveli sa sobom u pozorište pa bih otkako odu na posao dok se ne vrate plakala.. Uvek mi je bilo interesantno da posmatram tatu kako sprema rekvizite za predstavu i volela sam to da radim sa njim. Ponekad bih satima sedela u njegovom fundusu. Svaku predstavu na repertoaru zrenjaninskog Narodnog pozorišta bih pogledala bar dvadeset puta, a onda mami i tati prepričavala šta sam gledala iznova i iznova. Kod nas je pravo malo pozorište u kući.

GLAS: Kada se ne bavite umjetnošću kako izgleda svakodnevica Anje Došen?

DOŠEN: U poslednje vreme otkrila sam strast prema kuvanju, iako sam se do sada trudila da ga izbegavam koliko god mogu. Veliki sam ljubitelj životinja, naročito pasa pa sam pre godinu dana uzela jednog malenog psa, uživam u šetnjama sa njim i u energiji koju na mene prenosi. Ranije sam trenirala plivanje pa mi je to jedna od najdražih aktivnosti. Kad god uhvatim priliku, odem na plivanje. Pre dve godine sam se oprobala u scenskoj akrobatici i pronašla se tu pa često u stanu isprobavam neke nove izazove.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.