Андрија Митић: Музика често каже оно што ријеч не може

Мјузикл "Небо је мало за све" није само омаж легендарној нишкој групи "Кербер" и бенду који је снажно обележио једно време, то је и снажна, емотивна прича о генерацији која се суочава са ратом, али и са унутрашњом борбом за очување сопствених вредности, људскости и идеала.

Рекао је ово за "Глас Српске", глумац Андрија Митић поводом хваљеног мјузикла "Небо је мао за све" у режији Александра Маринковића у којем има запажену улогу. Један од најталентованијих глумаца млађе генерације вjерује да је ово прича генерације његових родитеља али и генерације која је још увек ту.

-Представа нас враћа у Ниш, у дух тог времена, у град, у места на која се излазило, у музику која се слушала, у снове и маштања младих људи тог периода. Говори о породици која опстаје и у најтежим околностима, о љубавима које сазревају под притиском реалности и о тренутку када младост мора нагло да одрастеОвај сјајан текст је написао колега и првак драме Народног позоришта Ниш, Александар Михаиловић, по идеји Милоша Петковића, док је такође колега и првак драме Народног позоришта Ниш Александар Маринковић успео да ту емоцију снажно пренесе на сцену и редитељски је обликује у целовиту, дирљиву позоришну причу. Верујем да је ово прича генерације мојих родитеља, генерације која је још увек ту, која не престаје да живи у нама и која се стално враћа кроз сећања, музику и искуства која су нас обликовала. У представи тумачим лик Петра, једног од најбољих пријатеља главног јунака Милоша. Петар је пре рата био наиван и ентузијастичан младић, жељан знања, али несигуран, са осећајем да увек заостаје. Бележио је поезију и књижевна дела, покушавајући да пронађе своје место и сустигне свет који му је измицао. Након рата, он сазрева на најтежи могући начин, кроз одговорност. Због болести сина нема простора за очајавање; приморан је да постане ослонац и себи и другима. Управо та снага и унутрашње сазревање омогућавају му да покрене и главног јунака, да га извуче из негативног расположења и подсети га на смисао, наду и борбу.

ГЛАС: Можете ли направити разлику између мјузикла у односу на неке друге жанрове на које смо већ навикли у домаћем тетару, које су предности а које су мане за глумца ?

МИТИЋ:Ово је мој први сусрет са мјузиклом и морам да признам да је за мене представљао велики професионални изазов. За разлику од драмске представе, где емоција кулминира кроз дијалог и тишину, у мјузиклу се осећање прелива у музику. Песма долази управо у тренутку када емоција достигне врхунац, она је продужетак унутрашњег стања лика, појачава атмосферу и даје публици додатни доживљај. Музика често каже оно што реч не може. Предност мјузикла за глумца јесте управо та ширина израза, могућност да кроз глуму, глас и покрет изгради лик и остави снажнији утисак. Такође, енергија коју публика враћа током музичких нумера је готово опипљива.  Чини ми се да публика у Нишу посебно воли мјузикле. Можда је то ствар темперамента, овде се гласније смеје, искреније плаче и без задршке пева заједно са извођачима. Размена енергије између сцене и гледалишта у мјузиклу је можда интензивнија него у било ком другом жанру, и управо у томе лежи његова посебна чар.

ГЛАС: Значајну улогу у протеклих неколико година има ли сте у комаду "Прасетина на 178 начина" у режији младе редитељке Соње Петровић.. Можете ли нам рећи нешто више о раду на овој улози и самој потресној драми која шаље снажне поруке ?

МИТИЋ: Комад "Прасетина на 178 начина" је прича о Жутом, о дечаку који је рањив, уплашен и који покушава да побегне од оца, а на крају постаје његова копија. Одрастао је у амбијенту грубости, навикао се на мирис крви и мирис закланог меса. Жути зна шта жели, али не разуме шта чини. Његова прича разоткрива механизме насиља без улепшавања и без оправдања. У том свету жене готово да немају глас, оне су сведене на функције. Ауторка Александра Јовановић написала је, из угла моје генерације, текст који никога не оставља равнодушним, текст који се бави преиспитивањем трансгенерацијске трауме, који преиспитује наше улоге у друштву и опомиње нас да је време да се ствари промене. Процес рада био је пример позоришта каквом тежим и верујем - отвореног, храброг и слободног. Слобода и поверење које нам је пружила ауторска екипа, предвођена Соњом Петровић, подсетили су ме зашто сам изабрао да се бавим овим позивом.

ГЛАС: Не тако давно има ли сте неколико запажених играња са монодрамом "Портрет" насталу по поезији великог пјесника Мирослава Мике Антића. Што Вас је привукло да се бавите Миком и има ли неких назнака да монодрама поново заживи на сцени?

МИТИЋ:На четвртој години студија задатак нам је био да урадимо портрет уметника и његовог дела. Дуго сам размишљао шта заправо значи бити уметник и ко заиста заслужује тај назив. За мене је Мирослав Мика Антић био природан избор. Не само због његове поезије, већ и због ширине његовог стваралаштва, он је био новинар, сликар, редитељ, књижевник. Ретко се среће уметник који је у толикој мери живео своју уметност, у различитим формама и медијима. Оно што ме је, међутим, највише занимало била је тема: шта остаје када умре тако велики уметник? Да ли иза њега остаје само наш лични утисак и туђа тумачења, приче које круже о његовом животу или нешто дубље и трајније? Мика је говорио: "Моје песме нису песме, него су писма сваком од вас. Оне нису у речима, него у вама." Управо та мисао била је полазна тачка мог истраживања, идеја да уметност не престаје када аутора више нема, већ наставља да живи кроз оне који је читају, слушају и препознају као део себе. Зато сам монодраму концептирао као телевизијску емисију у којој ликови које играм говоре о његовом животу, сваки уверен да га је баш он најбоље познавао. Кроз ту форму покушао сам да прикажем колико је идентитет једног уметника сложен и колико је свако наше виђење заправо огледало нас самих. Нажалост, због других представа и пројеката нисам имао прилику да монодраму играм онолико колико бих желео. Верујем да ће доћи тренутак да јој се поново вратим, јер је то представа која за мене има велики значај.

ГЛАС: Глуму сте завршили у Бањалуци у класи еминетне проф Јелене Трепетове Костић. По чему највише памтите студијске дане и која су то знања која ћете вечно носити ?

МИТИЋ: Период студирања за мене је истовремено био и најлепши и најтежи период. То су године које памтим по интензивном раду, сталним преиспитивањима, заљубљивањима, великим дилемама и важним личним и професионалним спознајама. То је време када се не учи само занат, већ и стрпљење, дисциплина, одговорност и однос према уметности. Истовремено, то су и године најлепших дружења и пријатељстава. Важили смо за класу која је била изузетно сложна, генерацију која је знала зашто је уписала академију и шта жели од овог позива, а ветар у леђа су нам дали професори, пре свега Јелена Трепетова Костић. Та заједничка свест и посвећеност учиниле су да кроз све изазове пролазимо заједно, бодрећи једни друге и растући као уметници, али и као људи. Тај период ћу заувек памтити као време одрастања и велике прекретнице, тренутак када се заљубљеност у глуму претвара у озбиљан, одговоран однос према професији. А Бању Луку носим као посебан део тог искуства, као град у којем сам сазревао, стварао и откривао себе. То је место коме ћу се увек враћати, са захвалношћу и емоцијом.

ГЛАС:  У овом граду сте имали неколико излета по бањалучким театрима.. Ако се не варамо једна од првих улога је била у представи "Дервиш и Смрт" у Народном позоришту Републике Српске. Каква су била искуства с обзиром да сте тада били на другој години академије ?

МИТИЋ: Захвалан сам што сам већ од друге године академије добио прилику да практично проверим оно што сам учио. Тај прелазак из студентског процеса у професионални рад за мене је био важан тест, да сагледам где сам, колико знам и на чему још морам озбиљно да радим. Рад у Народном позоришту Републике Српске донео ми је драгоцено искуство сусрета са старијим колегама и другачијом врстом одговорности. Било ми је важно да чујем искрене коментаре, сугестије и критике, јер су ми помогле да јасније разумем сопствене могућности, али и слабости. Кроз представе "Дервиш и смрт", а касније и "Генетика Глембајевих" и "Опасне везе" учио сам како функционише ансамбл, шта значи континуитет рада и колико су дисциплина и посвећеност кључни за овај позив. Било је то, уједно, и изузетно лепо искуство, сарађивати са ансамблом који из године у годину потврђује озбиљан квалитет, како кроз регионалне позоришне продукције, тако и кроз филмске и телевизијске пројекте.

ГЛАС: Имате ли нешто ново у плану кад је ријеч о новим пројектима ?

МИТИЋ:Тренутно припремамо представу "Улога моје породице у светској револуцији", по роману Боре Ћосића, у режији Милана Нешковића. Премијера је планирана за 11. март, на Дан Народног позоришта у Нишу.Ово је уједно и позив свим љубитељима позоришта да нам се придруже и заједно са нама прославе овај дан кроз причу која је духовита, оштра и дирљива, али пре свега оставља простор за размишљање о породици, друштву и времену у којем живимо.

ГЛАС: Да нема глуме чиме бисте се бавили ?

МИТИЋ:С обзиром да сам пре глуме студирао медицину, верујем да би мој алтернативни позив био лекар. Иначе, често се шалим да сваки пут пред премијеру замишљам како би мој живот изгледао да сам остао на том путу, али, наравно, не бих мењао свој позив ни за шта.

ГЛАС: Како изгледа свакодневница Андрије Митића када није на даскама које живот значе ?

МИТИЋ:Трудим се да, када нема представа или пројеката, посветим време себи и људима које волим. Ако успем да ухватим неки слободан тренутак, волим да отпутујем негде, да се удаљим од свакодневнице, да читам или гледам филмове. Та времена одмора су ми важна јер ми помажу да напуним енергију, сагледам ствари из друге перспективе и вратим се раду са свежом инспирацијом и фокусом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.