Andrija Mitić: Muzika često kaže ono što riječ ne može

Mjuzikl "Nebo je malo za sve" nije samo omaž legendarnoj niškoj grupi "Kerber" i bendu koji je snažno obeležio jedno vreme, to je i snažna, emotivna priča o generaciji koja se suočava sa ratom, ali i sa unutrašnjom borbom za očuvanje sopstvenih vrednosti, ljudskosti i ideala.

Rekao je ovo za "Glas Srpske", glumac Andrija Mitić povodom hvaljenog mjuzikla "Nebo je mao za sve" u režiji Aleksandra Marinkovića u kojem ima zapaženu ulogu. Jedan od najtalentovanijih glumaca mlađe generacije vjeruje da je ovo priča generacije njegovih roditelja ali i generacije koja je još uvek tu.

-Predstava nas vraća u Niš, u duh tog vremena, u grad, u mesta na koja se izlazilo, u muziku koja se slušala, u snove i maštanja mladih ljudi tog perioda. Govori o porodici koja opstaje i u najtežim okolnostima, o ljubavima koje sazrevaju pod pritiskom realnosti i o trenutku kada mladost mora naglo da odrasteOvaj sjajan tekst je napisao kolega i prvak drame Narodnog pozorišta Niš, Aleksandar Mihailović, po ideji Miloša Petkovića, dok je takođe kolega i prvak drame Narodnog pozorišta Niš Aleksandar Marinković uspeo da tu emociju snažno prenese na scenu i rediteljski je oblikuje u celovitu, dirljivu pozorišnu priču. Verujem da je ovo priča generacije mojih roditelja, generacije koja je još uvek tu, koja ne prestaje da živi u nama i koja se stalno vraća kroz sećanja, muziku i iskustva koja su nas oblikovala. U predstavi tumačim lik Petra, jednog od najboljih prijatelja glavnog junaka Miloša. Petar je pre rata bio naivan i entuzijastičan mladić, željan znanja, ali nesiguran, sa osećajem da uvek zaostaje. Beležio je poeziju i književna dela, pokušavajući da pronađe svoje mesto i sustigne svet koji mu je izmicao. Nakon rata, on sazreva na najteži mogući način, kroz odgovornost. Zbog bolesti sina nema prostora za očajavanje; primoran je da postane oslonac i sebi i drugima. Upravo ta snaga i unutrašnje sazrevanje omogućavaju mu da pokrene i glavnog junaka, da ga izvuče iz negativnog raspoloženja i podseti ga na smisao, nadu i borbu.

GLAS: Možete li napraviti razliku između mjuzikla u odnosu na neke druge žanrove na koje smo već navikli u domaćem tetaru, koje su prednosti a koje su mane za glumca ?

MITIĆ:Ovo je moj prvi susret sa mjuziklom i moram da priznam da je za mene predstavljao veliki profesionalni izazov. Za razliku od dramske predstave, gde emocija kulminira kroz dijalog i tišinu, u mjuziklu se osećanje preliva u muziku. Pesma dolazi upravo u trenutku kada emocija dostigne vrhunac, ona je produžetak unutrašnjeg stanja lika, pojačava atmosferu i daje publici dodatni doživljaj. Muzika često kaže ono što reč ne može. Prednost mjuzikla za glumca jeste upravo ta širina izraza, mogućnost da kroz glumu, glas i pokret izgradi lik i ostavi snažniji utisak. Takođe, energija koju publika vraća tokom muzičkih numera je gotovo opipljiva.  Čini mi se da publika u Nišu posebno voli mjuzikle. Možda je to stvar temperamenta, ovde se glasnije smeje, iskrenije plače i bez zadrške peva zajedno sa izvođačima. Razmena energije između scene i gledališta u mjuziklu je možda intenzivnija nego u bilo kom drugom žanru, i upravo u tome leži njegova posebna čar.

GLAS: Značajnu ulogu u proteklih nekoliko godina ima li ste u komadu "Prasetina na 178 načina" u režiji mlade rediteljke Sonje Petrović.. Možete li nam reći nešto više o radu na ovoj ulozi i samoj potresnoj drami koja šalje snažne poruke ?

MITIĆ: Komad "Prasetina na 178 načina" je priča o Žutom, o dečaku koji je ranjiv, uplašen i koji pokušava da pobegne od oca, a na kraju postaje njegova kopija. Odrastao je u ambijentu grubosti, navikao se na miris krvi i miris zaklanog mesa. Žuti zna šta želi, ali ne razume šta čini. Njegova priča razotkriva mehanizme nasilja bez ulepšavanja i bez opravdanja. U tom svetu žene gotovo da nemaju glas, one su svedene na funkcije. Autorka Aleksandra Jovanović napisala je, iz ugla moje generacije, tekst koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, tekst koji se bavi preispitivanjem transgeneracijske traume, koji preispituje naše uloge u društvu i opominje nas da je vreme da se stvari promene. Proces rada bio je primer pozorišta kakvom težim i verujem - otvorenog, hrabrog i slobodnog. Sloboda i poverenje koje nam je pružila autorska ekipa, predvođena Sonjom Petrović, podsetili su me zašto sam izabrao da se bavim ovim pozivom.

GLAS: Ne tako davno ima li ste nekoliko zapaženih igranja sa monodramom "Portret" nastalu po poeziji velikog pjesnika Miroslava Mike Antića. Što Vas je privuklo da se bavite Mikom i ima li nekih naznaka da monodrama ponovo zaživi na sceni?

MITIĆ:Na četvrtoj godini studija zadatak nam je bio da uradimo portret umetnika i njegovog dela. Dugo sam razmišljao šta zapravo znači biti umetnik i ko zaista zaslužuje taj naziv. Za mene je Miroslav Mika Antić bio prirodan izbor. Ne samo zbog njegove poezije, već i zbog širine njegovog stvaralaštva, on je bio novinar, slikar, reditelj, književnik. Retko se sreće umetnik koji je u tolikoj meri živeo svoju umetnost, u različitim formama i medijima. Ono što me je, međutim, najviše zanimalo bila je tema: šta ostaje kada umre tako veliki umetnik? Da li iza njega ostaje samo naš lični utisak i tuđa tumačenja, priče koje kruže o njegovom životu ili nešto dublje i trajnije? Mika je govorio: "Moje pesme nisu pesme, nego su pisma svakom od vas. One nisu u rečima, nego u vama." Upravo ta misao bila je polazna tačka mog istraživanja, ideja da umetnost ne prestaje kada autora više nema, već nastavlja da živi kroz one koji je čitaju, slušaju i prepoznaju kao deo sebe. Zato sam monodramu konceptirao kao televizijsku emisiju u kojoj likovi koje igram govore o njegovom životu, svaki uveren da ga je baš on najbolje poznavao. Kroz tu formu pokušao sam da prikažem koliko je identitet jednog umetnika složen i koliko je svako naše viđenje zapravo ogledalo nas samih. Nažalost, zbog drugih predstava i projekata nisam imao priliku da monodramu igram onoliko koliko bih želeo. Verujem da će doći trenutak da joj se ponovo vratim, jer je to predstava koja za mene ima veliki značaj.

GLAS: Glumu ste završili u Banjaluci u klasi eminetne prof Jelene Trepetove Kostić. Po čemu najviše pamtite studijske dane i koja su to znanja koja ćete večno nositi ?

MITIĆ: Period studiranja za mene je istovremeno bio i najlepši i najteži period. To su godine koje pamtim po intenzivnom radu, stalnim preispitivanjima, zaljubljivanjima, velikim dilemama i važnim ličnim i profesionalnim spoznajama. To je vreme kada se ne uči samo zanat, već i strpljenje, disciplina, odgovornost i odnos prema umetnosti. Istovremeno, to su i godine najlepših druženja i prijateljstava. Važili smo za klasu koja je bila izuzetno složna, generaciju koja je znala zašto je upisala akademiju i šta želi od ovog poziva, a vetar u leđa su nam dali profesori, pre svega Jelena Trepetova Kostić. Ta zajednička svest i posvećenost učinile su da kroz sve izazove prolazimo zajedno, bodreći jedni druge i rastući kao umetnici, ali i kao ljudi. Taj period ću zauvek pamtiti kao vreme odrastanja i velike prekretnice, trenutak kada se zaljubljenost u glumu pretvara u ozbiljan, odgovoran odnos prema profesiji. A Banju Luku nosim kao poseban deo tog iskustva, kao grad u kojem sam sazrevao, stvarao i otkrivao sebe. To je mesto kome ću se uvek vraćati, sa zahvalnošću i emocijom.

GLAS:  U ovom gradu ste imali nekoliko izleta po banjalučkim teatrima.. Ako se ne varamo jedna od prvih uloga je bila u predstavi "Derviš i Smrt" u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Kakva su bila iskustva s obzirom da ste tada bili na drugoj godini akademije ?

MITIĆ: Zahvalan sam što sam već od druge godine akademije dobio priliku da praktično proverim ono što sam učio. Taj prelazak iz studentskog procesa u profesionalni rad za mene je bio važan test, da sagledam gde sam, koliko znam i na čemu još moram ozbiljno da radim. Rad u Narodnom pozorištu Republike Srpske doneo mi je dragoceno iskustvo susreta sa starijim kolegama i drugačijom vrstom odgovornosti. Bilo mi je važno da čujem iskrene komentare, sugestije i kritike, jer su mi pomogle da jasnije razumem sopstvene mogućnosti, ali i slabosti. Kroz predstave "Derviš i smrt", a kasnije i "Genetika Glembajevih" i "Opasne veze" učio sam kako funkcioniše ansambl, šta znači kontinuitet rada i koliko su disciplina i posvećenost ključni za ovaj poziv. Bilo je to, ujedno, i izuzetno lepo iskustvo, sarađivati sa ansamblom koji iz godine u godinu potvrđuje ozbiljan kvalitet, kako kroz regionalne pozorišne produkcije, tako i kroz filmske i televizijske projekte.

GLAS: Imate li nešto novo u planu kad je riječ o novim projektima ?

MITIĆ:Trenutno pripremamo predstavu "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", po romanu Bore Ćosića, u režiji Milana Neškovića. Premijera je planirana za 11. mart, na Dan Narodnog pozorišta u Nišu.Ovo je ujedno i poziv svim ljubiteljima pozorišta da nam se pridruže i zajedno sa nama proslave ovaj dan kroz priču koja je duhovita, oštra i dirljiva, ali pre svega ostavlja prostor za razmišljanje o porodici, društvu i vremenu u kojem živimo.

GLAS: Da nema glume čime biste se bavili ?

MITIĆ:S obzirom da sam pre glume studirao medicinu, verujem da bi moj alternativni poziv bio lekar. Inače, često se šalim da svaki put pred premijeru zamišljam kako bi moj život izgledao da sam ostao na tom putu, ali, naravno, ne bih menjao svoj poziv ni za šta.

GLAS: Kako izgleda svakodnevnica Andrije Mitića kada nije na daskama koje život znače ?

MITIĆ:Trudim se da, kada nema predstava ili projekata, posvetim vreme sebi i ljudima koje volim. Ako uspem da uhvatim neki slobodan trenutak, volim da otputujem negde, da se udaljim od svakodnevnice, da čitam ili gledam filmove. Ta vremena odmora su mi važna jer mi pomažu da napunim energiju, sagledam stvari iz druge perspektive i vratim se radu sa svežom inspiracijom i fokusom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.