Aндрићево дјело највећа одбрана

БAЊAЛУКA - "Тако се на капији, између неба, реке и брда, нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: Да је живот несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као 'на Дрини ћуприја'."

Ове ријечи књижевника и нобеловца Иве Aндрића из романа "На Дрини ћуприја" заузимају једно од најважнијих мјеста у српској књижевности, а данас се навршава 118 година од његовог рођења.

- Управо данас када се оспорава српско национално питање, када се развлачи и сиромаши српски језик, ћирилица, Aндрић и његово дјело су наша највећа, најучинковитија и најевропскија одбрана - рекао је књижевник Зоран Костић.

Он додаје да је дјело Иве Aндрића тамо гдје је српска књижевност, гдје су Вук, Његош и ћирилица.

- Иво Aндрић је несумњиво најзначајнији и највећи прозни писац српске књижевности, која са његовим дјелом припада врху европске литературе друге половине 20. вијека. Он је својим опусом, попут Вука и Његоша, дао српској књижевности оно што она до тада није имала, а без чега ниједна књижевност није велика - каже Костић.

Српска духовност и литература, наставио је Костић, добиле су највеће признање када је Aндрић спознао да управо њима припада.

- Aндрић је схватио да оно што он ствара уистину представља продужетак и надградњу велике српске епике, Вукове и Његошеве мисли. То је оно што књижевности других народа који пишу на српском језику, макар како се ти народи и ти језици данас називали, немају и никада неће имати - сматра Костић.

Дјела

Иво Aндрић је објавио "Травничку хронику", "На Дрини ћуприју", "Госпођицу", "Проклету авлију", "Екс Понто". Међу његовим дјелима су и "Пут Aлије Ђерзелеза", "Стазе, лица, предели", као и "Омерпаша Латас", који је објављен постхумно 1977. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.