Андреа Новаковић: Православна вјера промијенила мој живот из коријена

Представу "Кастинг", по мотивима комада "Аудиција" Александра Галина, створили смо на четвртој години студија. Заправо, почетак и само бављење једним делом комада започето је и на другој години, када смо се упознавали са ликовима, градили скицу лика, маштали о њиховим животима... Есенција овог комада почива на психолошким профилима ликова, који су и те како изазовни и инспиративни били свима нама у класи. Све је сублимирано и све се дешава јако брзо на сцени, а унутар сваког лика је ерупција, емоционални вулкан којем је мало потребно да се активира.

Рекла је ово за "Глас" глумица Андреа Новаковић коментаришући рад на новом позоришном пројекту "Кастинг" по тексту руског писца Александра Галина. Такође ова надарена умјетница истиче да је тема комада свевремена.

- Тема је приступачна публици управо због тога што је свевремена. Говори о животима људи који су изгубили компас и излаз траже у безизлазу. До којих граница су људи спремни да иду зарад неког бољег сутра, преживљавајући понижења која резултују крахом и трагичном завршницом. Те је тако и лик који тумачим, лик Олге Пухове, био занимљив за стварање. Жена под окриљем мужевљеве надмоћи, која живи у страху, жртва свакодневних лажи, манипулативних потеза и претњи једини излаз налази у освети, раскринкавању и омаловажавању брачног партнера са једне и потврде њене вредности и важности у том новооснованом друштву, са друге стране, а све то је води ка животном поразу.

ГЛАС: Гледајући представу препознајемо властите сумње, затим разноразне душевне метаморфозе, које су саставни дио сваке мислиће трске-човјека!... Галинов комад не уљепшава стварност и чини нам се да показује у тој стварности да се ипак може пронаћи снага за ову арену у којој се читав свијет налази? По Вашем мишљењу гдје се крију те снаге да би се данашња стварност макар мало уљепшала, јер друштво у којем се налазимо није баш на завидном нивоу?

НОВАКОВИЋ: Човек је мислеће и грешно биће. Снага сваког мислећег бића треба да буде у вери, љубави и храбрости да оно што говори и ради заправо живи. Да тако живи до краја. Да су речи у складу са делима. Да се окренемо себи, јер све почиње од нас самих. Сматрам да је у нашем народу осуђивање јако распрострањено и да готово увек тражимо кривца у неком другом, а не у нама самима. Људи су некако поистоветили слободу под окриљем удобности, оправдавајући своје грешке, а не сагледавањем и борбом да истрајемо и да радимо на себи да те лоше навике искоренимо. А слобода јесте заправо у храбрости да кажемо шта мислимо и осећамо. Бити у миру, без обзира на то колико ће се то и да ли ће се друштву свидети. Дакле, добро распоређени животни постулати, потковани добрим делима. Како је говорио владика Николај Велимировић: "Све што ткаш везуј конце за небо."

ГЛАС: Занимљиву ролу имате у представи "Хекаба" у режији Ралета Миленковића. Представа је по свему судећи покупила бројне симпатије код публике те имала, жаргонски речено, "добру прођу" у позоришним круговима, барем по овоме што смо до сада чули... Какво искуство имате из овог пројекта?

НОВАКОВИЋ: Уз "Хекабу" смо класно расли. Донела нам је много тога. То је наша прва испитна представа коју сви јако волимо и чије свако наредно играње жељно, са великом радошћу, ишчекујемо. Еурипидова "Хекаба", античка трагедија у препеву Бранка Плеше, а у режији нашег професора Радослава Миленковића, настала је на трећој години студија. Античка трагедија је сама по себи тешка. Говор је јако важан, те смо се увек враћали тексту, покушавали да уклонимо све грешке. Колико год маштали и намаштавали митске догађаје, није довољно. Узајамност, концентрација, повезаност, а најважније од свега када играмо јесте да живимо ту стварност. Да оно што је немогуће замислити оживимо. Није било лако док смо творили, али није било немогуће. Веровали смо. У вери је све. Професор нам је често говорио да замислимо и верујући у то учинимо стварним на сцени. И заиста, машта је база, колико си спреман да машташ и да изразиш, толико ћеш и истине произвести на сцени.

ГЛАС: Прије неколико дана положили сте посљедњи испит, ако се не варамо, те сте напокон ставили тачку на студије глуме. Честитамо! Слободно можемо рећи да сте овим чином објавили глумачком свијету да је богатији за још једно надарено име, а то је Андреа Новаковић. Сада, када бисмо направили некакву ретроспективу студирања глуме, као и саме позоришне умјетности, шта ћете заувијек носити у срцу из тог доба?

НОВАКОВИЋ: У срцу је сваки дан проведен са мојом класом. Сви смо различити, али нас све спаја љубав према најлепшем позиву на свету. Заједно смо живели, учили, радили и на крају дипломирали. Било је напорно, захтевно, болно, али у исто време и разиграно, опуштено и предивно. Било је свега, заправо, био је живот. Живот започет са незнанцима, које заволех и који ми постадоше друга породица. А мислим да крај студија није могао да прође боље од чињенице да припадам (прво)класној породици.

ГЛАС: Како бисте описали људе који су најзаслужнији за Ваше глумачко умијеће, мислимо на Вашег професора Ралета Миленковића и асистенткињу Николину Фригановић? Укратко, да се глумачким рјечником послужимо, колико су Вам помогли у "раду на себи"?

НОВАКОВИЋ: Моји професори су били ту за све нас у сваком тренутку. То су људи који знају да воде и да усмере на прави пут. Поред тога што сам имала част да учим од глумаца попут њих, захвална сам им на многим лекцијама које су нам одржали о животу ван сцене. Дивно је видети људе који оно што говоре и раде, ми треба да следимо њихов пример. Жртвовали су се, тј. волели су нас и све су радили зарад тога. Стало им је до нас и у неким тренуцима моје слабости и преиспитивања, сумње, они су били ту да ме разувере. Када ја нисам веровала у себе, они јесу у мене и усмеравали су ме ка циљу. Научила сам да морам увек да истрајем и да настојим, да се трудим, да се не понашам неодговорно према свом дару и да радим на себи. Одатле произлази и моја насушна потреба да радим и да се борим за оно што ми је дато. Дарове које поседујемо треба да умножавамо. Амбиција мора да почива на знању те тако и жеља за истраживањем, учењем и радом не јењава. Тај жар су успешно наши професори пренели на нас. Неизмерно сам им захвална на свему што су нас научили, а понајвише на љубави коју сам осетила, осећала и даље осећам...

ГЛАС: Откуд Андреа Новаковић у свијету каратеа?

НОВАКОВИЋ: Више није у свету каратеа, али се бавила њиме пуних седам година. Одувек сам волела борилачке вештине, а умеће је једним потезом завршити све. Изворни карате и јесте такав, једним ударцем завршити борбу. Те настојим да и у животу буде тако, да моји поступци буду одлучнији, да знам шта желим и да одлучно корачам ка циљу. Такође, дисциплина која је стечена тренирајући ме прати и даље, а мислим да је то већ и постао део мог живота. И истрајност, да без обзира на то колико је тешка борба, не одустајем. Ако не иде, само променим начин кретања и ето га поен!

ГЛАС: На Вашем "Инстаграм" профилу стоји: "Ми чекамо Христа, а не боље време", што значи да сте неко коме је и те како стало до духовности која је неизбјежна за велику умјетност и велике ствари. Шта је Андреу Новаковић довело у свијет православља те колико је Христова наука битна за умјетника који се налази у овом шунд-кич неолибералном систему?

НОВАКОВИЋ: Увек је моје срце вапило за љубављу, слободом и унутрашњим миром. У животним окосницама и ветрењачама са којима сам се борила и за које сам мислила да су безизлазне, да нема решења, православна вера ме је демантовала и променила мој живот из корена. И за све животне недаће моја вера ме је одржала и одржава ме и чини ме живом. Некада сам се ослањала на себе и била тако неосвешћена, имала сам самопоуздање које је било утемељено искључиво на мени... А то је пролазно. Када сам схватила да сам нико и ништа и једна мала мрља у читавом свету, да ништа не зависи од мене, почела сам другачије да гледам на себе и на све око мене. Желим да живим за вечност, јер нисмо саткани за пролазне ствари те се увек уздам у Господа нашег Исуса Христа и у Мајку Божију. Све могу искључиво тако, кад год сам се ослањала на себе или људе око себе, то би пропало. Начин живота је другачији него пре уласка у веру, али је много лепши и живот би ми био незамислив без тога. Има пуно искушења, није све бајно, али је много лакше кад знам да не војевам сама. Љубав као основа сваког православног хришћанина у овом свету би требало да буде животни темељ. Када је добар темељ, кућа је несумњиво чврста. Настојим да изградим добар темељ, темељ за вечност. Слава Богу за све!

ГЛАС: Да ли постоји улога коју негдје тајно призивате и која је?

НОВАКОВИЋ: Када бих Вам рекла не би била тајна па бих нешто оставила и за себе. Мада, тренутно немам неке улоге које моје срце иште. Као и сваки млади уметник волела бих да играм што више и разноврсније, да трагам и истражујем до којих граница могу да досегнем. Радујем се будућим улогама и стрпљиво са радошћу чекам... Све шта треба - доћи ће ми у прави час. Сматрам да дар не може бити незапажен, кад-тад исплива и дође на ред. Има пуно колега који се на разноразне начине боре за своје улоге и своје место у овом глумачком свету. Желим да мој дар буде нешто по чему ће ме људи памтити и зато стрпљиво чекам, радећи на себи, морам бити одговорна према свом дару и верујем да ће то неко приметити. Нека моја дела говоре о мени, а не речи.

Планови

ГЛАС: Имате ли нешто ново када је у питању свијет глуме?

НОВАКОВИЋ: Класно играмо наше представе ("Хекаба", "Кастинг") држимо их у животу... Радујемо се сваком игрању на домаћој и другим сценама. На јесен ћемо, ако Бог да, почети да радимо на новој представи. У питању је француски комад "Ручни рад" Жан Клод Даноа. Са нестрпљењем ишчекујемо процес рада на њој и надамо се да ће и та представа имати дуги животни век.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.