Andrea Novaković: Pravoslavna vjera promijenila moj život iz korijena

Predstavu "Kasting", po motivima komada "Audicija" Aleksandra Galina, stvorili smo na četvrtoj godini studija. Zapravo, početak i samo bavljenje jednim delom komada započeto je i na drugoj godini, kada smo se upoznavali sa likovima, gradili skicu lika, maštali o njihovim životima... Esencija ovog komada počiva na psihološkim profilima likova, koji su i te kako izazovni i inspirativni bili svima nama u klasi. Sve je sublimirano i sve se dešava jako brzo na sceni, a unutar svakog lika je erupcija, emocionalni vulkan kojem je malo potrebno da se aktivira.

Rekla je ovo za "Glas" glumica Andrea Novaković komentarišući rad na novom pozorišnom projektu "Kasting" po tekstu ruskog pisca Aleksandra Galina. Takođe ova nadarena umjetnica ističe da je tema komada svevremena.

- Tema je pristupačna publici upravo zbog toga što je svevremena. Govori o životima ljudi koji su izgubili kompas i izlaz traže u bezizlazu. Do kojih granica su ljudi spremni da idu zarad nekog boljeg sutra, preživljavajući poniženja koja rezultuju krahom i tragičnom završnicom. Te je tako i lik koji tumačim, lik Olge Puhove, bio zanimljiv za stvaranje. Žena pod okriljem muževljeve nadmoći, koja živi u strahu, žrtva svakodnevnih laži, manipulativnih poteza i pretnji jedini izlaz nalazi u osveti, raskrinkavanju i omalovažavanju bračnog partnera sa jedne i potvrde njene vrednosti i važnosti u tom novoosnovanom društvu, sa druge strane, a sve to je vodi ka životnom porazu.

GLAS: Gledajući predstavu prepoznajemo vlastite sumnje, zatim raznorazne duševne metamorfoze, koje su sastavni dio svake misliće trske-čovjeka!... Galinov komad ne uljepšava stvarnost i čini nam se da pokazuje u toj stvarnosti da se ipak može pronaći snaga za ovu arenu u kojoj se čitav svijet nalazi? Po Vašem mišljenju gdje se kriju te snage da bi se današnja stvarnost makar malo uljepšala, jer društvo u kojem se nalazimo nije baš na zavidnom nivou?

NOVAKOVIĆ: Čovek je misleće i grešno biće. Snaga svakog mislećeg bića treba da bude u veri, ljubavi i hrabrosti da ono što govori i radi zapravo živi. Da tako živi do kraja. Da su reči u skladu sa delima. Da se okrenemo sebi, jer sve počinje od nas samih. Smatram da je u našem narodu osuđivanje jako rasprostranjeno i da gotovo uvek tražimo krivca u nekom drugom, a ne u nama samima. Ljudi su nekako poistovetili slobodu pod okriljem udobnosti, opravdavajući svoje greške, a ne sagledavanjem i borbom da istrajemo i da radimo na sebi da te loše navike iskorenimo. A sloboda jeste zapravo u hrabrosti da kažemo šta mislimo i osećamo. Biti u miru, bez obzira na to koliko će se to i da li će se društvu svideti. Dakle, dobro raspoređeni životni postulati, potkovani dobrim delima. Kako je govorio vladika Nikolaj Velimirović: "Sve što tkaš vezuj konce za nebo."

GLAS: Zanimljivu rolu imate u predstavi "Hekaba" u režiji Raleta Milenkovića. Predstava je po svemu sudeći pokupila brojne simpatije kod publike te imala, žargonski rečeno, "dobru prođu" u pozorišnim krugovima, barem po ovome što smo do sada čuli... Kakvo iskustvo imate iz ovog projekta?

NOVAKOVIĆ: Uz "Hekabu" smo klasno rasli. Donela nam je mnogo toga. To je naša prva ispitna predstava koju svi jako volimo i čije svako naredno igranje željno, sa velikom radošću, iščekujemo. Euripidova "Hekaba", antička tragedija u prepevu Branka Pleše, a u režiji našeg profesora Radoslava Milenkovića, nastala je na trećoj godini studija. Antička tragedija je sama po sebi teška. Govor je jako važan, te smo se uvek vraćali tekstu, pokušavali da uklonimo sve greške. Koliko god maštali i namaštavali mitske događaje, nije dovoljno. Uzajamnost, koncentracija, povezanost, a najvažnije od svega kada igramo jeste da živimo tu stvarnost. Da ono što je nemoguće zamisliti oživimo. Nije bilo lako dok smo tvorili, ali nije bilo nemoguće. Verovali smo. U veri je sve. Profesor nam je često govorio da zamislimo i verujući u to učinimo stvarnim na sceni. I zaista, mašta je baza, koliko si spreman da maštaš i da izraziš, toliko ćeš i istine proizvesti na sceni.

GLAS: Prije nekoliko dana položili ste posljednji ispit, ako se ne varamo, te ste napokon stavili tačku na studije glume. Čestitamo! Slobodno možemo reći da ste ovim činom objavili glumačkom svijetu da je bogatiji za još jedno nadareno ime, a to je Andrea Novaković. Sada, kada bismo napravili nekakvu retrospektivu studiranja glume, kao i same pozorišne umjetnosti, šta ćete zauvijek nositi u srcu iz tog doba?

NOVAKOVIĆ: U srcu je svaki dan proveden sa mojom klasom. Svi smo različiti, ali nas sve spaja ljubav prema najlepšem pozivu na svetu. Zajedno smo živeli, učili, radili i na kraju diplomirali. Bilo je naporno, zahtevno, bolno, ali u isto vreme i razigrano, opušteno i predivno. Bilo je svega, zapravo, bio je život. Život započet sa neznancima, koje zavoleh i koji mi postadoše druga porodica. A mislim da kraj studija nije mogao da prođe bolje od činjenice da pripadam (prvo)klasnoj porodici.

GLAS: Kako biste opisali ljude koji su najzaslužniji za Vaše glumačko umijeće, mislimo na Vašeg profesora Raleta Milenkovića i asistentkinju Nikolinu Friganović? Ukratko, da se glumačkim rječnikom poslužimo, koliko su Vam pomogli u "radu na sebi"?

NOVAKOVIĆ: Moji profesori su bili tu za sve nas u svakom trenutku. To su ljudi koji znaju da vode i da usmere na pravi put. Pored toga što sam imala čast da učim od glumaca poput njih, zahvalna sam im na mnogim lekcijama koje su nam održali o životu van scene. Divno je videti ljude koji ono što govore i rade, mi treba da sledimo njihov primer. Žrtvovali su se, tj. voleli su nas i sve su radili zarad toga. Stalo im je do nas i u nekim trenucima moje slabosti i preispitivanja, sumnje, oni su bili tu da me razuvere. Kada ja nisam verovala u sebe, oni jesu u mene i usmeravali su me ka cilju. Naučila sam da moram uvek da istrajem i da nastojim, da se trudim, da se ne ponašam neodgovorno prema svom daru i da radim na sebi. Odatle proizlazi i moja nasušna potreba da radim i da se borim za ono što mi je dato. Darove koje posedujemo treba da umnožavamo. Ambicija mora da počiva na znanju te tako i želja za istraživanjem, učenjem i radom ne jenjava. Taj žar su uspešno naši profesori preneli na nas. Neizmerno sam im zahvalna na svemu što su nas naučili, a ponajviše na ljubavi koju sam osetila, osećala i dalje osećam...

GLAS: Otkud Andrea Novaković u svijetu karatea?

NOVAKOVIĆ: Više nije u svetu karatea, ali se bavila njime punih sedam godina. Oduvek sam volela borilačke veštine, a umeće je jednim potezom završiti sve. Izvorni karate i jeste takav, jednim udarcem završiti borbu. Te nastojim da i u životu bude tako, da moji postupci budu odlučniji, da znam šta želim i da odlučno koračam ka cilju. Takođe, disciplina koja je stečena trenirajući me prati i dalje, a mislim da je to već i postao deo mog života. I istrajnost, da bez obzira na to koliko je teška borba, ne odustajem. Ako ne ide, samo promenim način kretanja i eto ga poen!

GLAS: Na Vašem "Instagram" profilu stoji: "Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme", što znači da ste neko kome je i te kako stalo do duhovnosti koja je neizbježna za veliku umjetnost i velike stvari. Šta je Andreu Novaković dovelo u svijet pravoslavlja te koliko je Hristova nauka bitna za umjetnika koji se nalazi u ovom šund-kič neoliberalnom sistemu?

NOVAKOVIĆ: Uvek je moje srce vapilo za ljubavlju, slobodom i unutrašnjim mirom. U životnim okosnicama i vetrenjačama sa kojima sam se borila i za koje sam mislila da su bezizlazne, da nema rešenja, pravoslavna vera me je demantovala i promenila moj život iz korena. I za sve životne nedaće moja vera me je održala i održava me i čini me živom. Nekada sam se oslanjala na sebe i bila tako neosvešćena, imala sam samopouzdanje koje je bilo utemeljeno isključivo na meni... A to je prolazno. Kada sam shvatila da sam niko i ništa i jedna mala mrlja u čitavom svetu, da ništa ne zavisi od mene, počela sam drugačije da gledam na sebe i na sve oko mene. Želim da živim za večnost, jer nismo satkani za prolazne stvari te se uvek uzdam u Gospoda našeg Isusa Hrista i u Majku Božiju. Sve mogu isključivo tako, kad god sam se oslanjala na sebe ili ljude oko sebe, to bi propalo. Način života je drugačiji nego pre ulaska u veru, ali je mnogo lepši i život bi mi bio nezamisliv bez toga. Ima puno iskušenja, nije sve bajno, ali je mnogo lakše kad znam da ne vojevam sama. Ljubav kao osnova svakog pravoslavnog hrišćanina u ovom svetu bi trebalo da bude životni temelj. Kada je dobar temelj, kuća je nesumnjivo čvrsta. Nastojim da izgradim dobar temelj, temelj za večnost. Slava Bogu za sve!

GLAS: Da li postoji uloga koju negdje tajno prizivate i koja je?

NOVAKOVIĆ: Kada bih Vam rekla ne bi bila tajna pa bih nešto ostavila i za sebe. Mada, trenutno nemam neke uloge koje moje srce ište. Kao i svaki mladi umetnik volela bih da igram što više i raznovrsnije, da tragam i istražujem do kojih granica mogu da dosegnem. Radujem se budućim ulogama i strpljivo sa radošću čekam... Sve šta treba - doći će mi u pravi čas. Smatram da dar ne može biti nezapažen, kad-tad ispliva i dođe na red. Ima puno kolega koji se na raznorazne načine bore za svoje uloge i svoje mesto u ovom glumačkom svetu. Želim da moj dar bude nešto po čemu će me ljudi pamtiti i zato strpljivo čekam, radeći na sebi, moram biti odgovorna prema svom daru i verujem da će to neko primetiti. Neka moja dela govore o meni, a ne reči.

Planovi

GLAS: Imate li nešto novo kada je u pitanju svijet glume?

NOVAKOVIĆ: Klasno igramo naše predstave ("Hekaba", "Kasting") držimo ih u životu... Radujemo se svakom igranju na domaćoj i drugim scenama. Na jesen ćemo, ako Bog da, početi da radimo na novoj predstavi. U pitanju je francuski komad "Ručni rad" Žan Klod Danoa. Sa nestrpljenjem iščekujemo proces rada na njoj i nadamo se da će i ta predstava imati dugi životni vek.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.