Анђела Крунић за "Глас": Позориште не мијења свијет, већ појединца

Мислим да је на почетку каријере за било ког младог аутора јако важно да добије простор да ради, да ствара, да испробава нове ствари и ја сам на томе стварно јако захвална, како Народном тако и Дјечијем позоришту Републике Српске. Стварно је некако диван осећај прве професионалне кораке направити у властитом граду, код куће.

Рекла је ово за "Глас Српске" редитељка Анђела Крунић, изразивши захвалност Народном и Дјечијем позоришту Републике Српске на прилици да на њиховим сценама реализује представе "Седам дана" и "Шумбаба". Млада умјетница је нагласила колико је за редитеља на самом почетку каријере важан континуиран професионални развој, без обзира на то што је темпо на моменте био јако изазован.

- И морам да признам да је темпо био доста напоран, јер сам ја буквално из једног процеса одмах улетела у други процес, али некако тај темпо ме натерао да не останем у сигурној зони и да се припремим на пројекте што боље могу и да се стално преиспитујем да ли је довољно, да ли сам довољно урадила, да ли сам довољно питања поставила себи и да ли сам се довољно припремила, рекла Крунићева.

ГЛАС: Како изгледа Ваш унутрашњи стваралачки преображај док се крећете између двије потпуно различите енергије, оне у Народном позоришту РС, гдје се кроз комад "Седам дана" бавите комплексним питањима одраслих и оне у Дјечијем позоришту РС, гдје кроз "Шумбабу" градите маштовити свијет за "најстрожу публику на свијету"?

КРУНИЋ: Да будем искрена, мој приступ и једном и другом пројекту је био готово идентичан. И ако су проблеми којима сам се бавила у представама потпуно различити, јер једна драма је за одрасле, друга је за децу, мој задатак је био да испричам причу и некако то је на крају дана најважније. Мада морам да кажем да сам много већу трему имала радећи на дечијој представи, јер су деца често много искренија и ту нема фолирања и деца као публика, ако прате, ако разумеју причу, ја сам урадила свој посао како треба, а, ако им је досадно и зевају, онда сам негде оманула, што се надам да у овој представи није случај.

ГЛАС: У представи "Седам дана" бавите се на феноменом друштвених мрежа и губитком личне интиме. Да ли сматрате да позориште данас има снагу да утиче на начин размишљања људи о тим темама и да буде противтежа дигиталној површности, чији је утицај далеко масовнији?

КРУНИЋ: Сматрам да позориште може да утиче на људе и не на начин да одговара на питања, већ некако да их поставља. Ја се зато, између осталог, и бавим позориштем. Увек говорим да је за мене успех ако један гледалац изађе из сале, себи постави неко питање, промени мишљење о некој теми или буде сигуран да је његово мишљење исправно или уђе чак у сукоб са неким у вези са мишљењем - углавном, да промени нешто код себе или размишља о томе да промени нешто код себе. Некако не мислим да је позориште ту да мења свет; мислим да промена потиче из нас самих, да промена креће из појединца. За мене је успех ако неко након гледања моје представе, односно мог начина читања тог текста и моје приче, себи постави питање или каже: "Ја се са овим слажем или не слажем" и размишља о томе, то је стварно за мене успех.

ГЛАС: Генерално, како гледате на позицију домаћег театара, како унутар сопствених граница, тако и оних ширих. Шта је оно што је добро, а шта је оно што треба мијењати, наравно на основу властитих искустава на овом пољу умјетности?

КРУНИЋ: Мислим да код нас генерално на нашим просторима постоји много талентованих људи и да се и даље негује култура позоришта и да млађе генерације и те како иду у позориште и мислим да је то битно. Волела бих да постоји више храбрости за ризик, да постоји већа жеља за неким новим текстовима, новим формама, јер стварно мислим да је наша публика доста паметна и да уме да препозна то. Некад чак мислим да ми имамо тенденцију да публику потцењујемо. Живимо у времену телефона, Нетфликса, ХБО-а, где је сваком доступно много више ствари него што је било раније и стварно мислим да је наша публика доста, доста образована.

ГЛАС: Одрасли сте уз представе ДПРС и НПРС, а сада те исте сцене обликујете својим визијама. Колико Вас та врста унутрашње одговорности према сопственом граду ограничава, а колико Вам даје вјетар у леђа?

КРУНИЋ: Морам да кажем да сам имала велику одговорност радећи овде, али да ми је то стварно пријало и да сам више имала ветар у леђа него што сам имала неки страх. Стварно ми је било драго што сам радила у свом граду.

ГЛАС: С обзиром на то да сте за своје прве професионалне кораке изабрали текстове ауторки са овог простора, да ли је афирмација савремених домаћих писаца пут којим желите да наставите или су овај избор обликовали шири професионални контексти унутар ДПРС и НПРС?

КРУНИЋ: Мени су савремени домаћи текстови важни, увек кажем да ја живим овде, сада, у овом времену, у овом тренутку и онда желим да причам неку причу из моје перспективе, из мојих очију, из овог времена.

И мислим да чак када бих некад у животу и радила неке класике, да би то било из овог времена. Наравно да је избор текстова увек ствар контекста и тренутка у којем се пројекат дешава, али некако у својој будућности, у будућој каријери, волела бих да наставим да радим текстове савремених аутора и наравно аутора са ових простора, јер мислим да имамо много младих гласова који ће се тек чути и треба да се чују.

ГЛАС: Пекли сте занат асистирајући на пројектима у Народном позоришту у Београду и "Атељеу 212". Шта је оно најважније што сте научили, а што примјењујете сада када сте Ви та која доноси коначне одлуке на пробама?

КРУНИЋ: Ја сам кроз процесе научила много о раду са људима и о стрпљењу. И морам да кажем да сам научила да ауторитет не значи викање, ни галама, ни наређивање, него идеја. И да се људи скупљају око неке идеје и да ће ми поверовати или не поверовати у односу на то колико је моја идеја добра или њима занимљива или иновативна или чврста, али да оно што покреће заправо процес јесте идеја.

ГЛАС: Након ова два пројекта шта бисте издвојили као највећу личну и професионалну лекцију коју сте научили и у којем правцу желите да се даље развијате као редитељка?

КРУНИЋ: Па морам да кажем да је можда најзначајнија ствар коју сам ја научила да није крај света ако нешто у том тренутку не знате, односно не знам, да је океј да некад неком није дан, да је океј да некад нешто не иде, да је некад океј да немамо решење, али да ћемо до њега доћи заједно и да некако то међусобно поштовање и истрајност треба да буде поред идеје покретач за рад.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.