Anđela Krunić za "Glas": Pozorište ne mijenja svijet, već pojedinca

Mislim da je na početku karijere za bilo kog mladog autora jako važno da dobije prostor da radi, da stvara, da isprobava nove stvari i ja sam na tome stvarno jako zahvalna, kako Narodnom tako i Dječijem pozorištu Republike Srpske. Stvarno je nekako divan osećaj prve profesionalne korake napraviti u vlastitom gradu, kod kuće.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" rediteljka Anđela Krunić, izrazivši zahvalnost Narodnom i Dječijem pozorištu Republike Srpske na prilici da na njihovim scenama realizuje predstave "Sedam dana" i "Šumbaba". Mlada umjetnica je naglasila koliko je za reditelja na samom početku karijere važan kontinuiran profesionalni razvoj, bez obzira na to što je tempo na momente bio jako izazovan.

- I moram da priznam da je tempo bio dosta naporan, jer sam ja bukvalno iz jednog procesa odmah uletela u drugi proces, ali nekako taj tempo me naterao da ne ostanem u sigurnoj zoni i da se pripremim na projekte što bolje mogu i da se stalno preispitujem da li je dovoljno, da li sam dovoljno uradila, da li sam dovoljno pitanja postavila sebi i da li sam se dovoljno pripremila, rekla Krunićeva.

GLAS: Kako izgleda Vaš unutrašnji stvaralački preobražaj dok se krećete između dvije potpuno različite energije, one u Narodnom pozorištu RS, gdje se kroz komad "Sedam dana" bavite kompleksnim pitanjima odraslih i one u Dječijem pozorištu RS, gdje kroz "Šumbabu" gradite maštoviti svijet za "najstrožu publiku na svijetu"?

KRUNIĆ: Da budem iskrena, moj pristup i jednom i drugom projektu je bio gotovo identičan. I ako su problemi kojima sam se bavila u predstavama potpuno različiti, jer jedna drama je za odrasle, druga je za decu, moj zadatak je bio da ispričam priču i nekako to je na kraju dana najvažnije. Mada moram da kažem da sam mnogo veću tremu imala radeći na dečijoj predstavi, jer su deca često mnogo iskrenija i tu nema foliranja i deca kao publika, ako prate, ako razumeju priču, ja sam uradila svoj posao kako treba, a, ako im je dosadno i zevaju, onda sam negde omanula, što se nadam da u ovoj predstavi nije slučaj.

GLAS: U predstavi "Sedam dana" bavite se na fenomenom društvenih mreža i gubitkom lične intime. Da li smatrate da pozorište danas ima snagu da utiče na način razmišljanja ljudi o tim temama i da bude protivteža digitalnoj površnosti, čiji je uticaj daleko masovniji?

KRUNIĆ: Smatram da pozorište može da utiče na ljude i ne na način da odgovara na pitanja, već nekako da ih postavlja. Ja se zato, između ostalog, i bavim pozorištem. Uvek govorim da je za mene uspeh ako jedan gledalac izađe iz sale, sebi postavi neko pitanje, promeni mišljenje o nekoj temi ili bude siguran da je njegovo mišljenje ispravno ili uđe čak u sukob sa nekim u vezi sa mišljenjem - uglavnom, da promeni nešto kod sebe ili razmišlja o tome da promeni nešto kod sebe. Nekako ne mislim da je pozorište tu da menja svet; mislim da promena potiče iz nas samih, da promena kreće iz pojedinca. Za mene je uspeh ako neko nakon gledanja moje predstave, odnosno mog načina čitanja tog teksta i moje priče, sebi postavi pitanje ili kaže: "Ja se sa ovim slažem ili ne slažem" i razmišlja o tome, to je stvarno za mene uspeh.

GLAS: Generalno, kako gledate na poziciju domaćeg teatara, kako unutar sopstvenih granica, tako i onih širih. Šta je ono što je dobro, a šta je ono što treba mijenjati, naravno na osnovu vlastitih iskustava na ovom polju umjetnosti?

KRUNIĆ: Mislim da kod nas generalno na našim prostorima postoji mnogo talentovanih ljudi i da se i dalje neguje kultura pozorišta i da mlađe generacije i te kako idu u pozorište i mislim da je to bitno. Volela bih da postoji više hrabrosti za rizik, da postoji veća želja za nekim novim tekstovima, novim formama, jer stvarno mislim da je naša publika dosta pametna i da ume da prepozna to. Nekad čak mislim da mi imamo tendenciju da publiku potcenjujemo. Živimo u vremenu telefona, Netfliksa, HBO-a, gde je svakom dostupno mnogo više stvari nego što je bilo ranije i stvarno mislim da je naša publika dosta, dosta obrazovana.

GLAS: Odrasli ste uz predstave DPRS i NPRS, a sada te iste scene oblikujete svojim vizijama. Koliko Vas ta vrsta unutrašnje odgovornosti prema sopstvenom gradu ograničava, a koliko Vam daje vjetar u leđa?

KRUNIĆ: Moram da kažem da sam imala veliku odgovornost radeći ovde, ali da mi je to stvarno prijalo i da sam više imala vetar u leđa nego što sam imala neki strah. Stvarno mi je bilo drago što sam radila u svom gradu.

GLAS: S obzirom na to da ste za svoje prve profesionalne korake izabrali tekstove autorki sa ovog prostora, da li je afirmacija savremenih domaćih pisaca put kojim želite da nastavite ili su ovaj izbor oblikovali širi profesionalni konteksti unutar DPRS i NPRS?

KRUNIĆ: Meni su savremeni domaći tekstovi važni, uvek kažem da ja živim ovde, sada, u ovom vremenu, u ovom trenutku i onda želim da pričam neku priču iz moje perspektive, iz mojih očiju, iz ovog vremena.

I mislim da čak kada bih nekad u životu i radila neke klasike, da bi to bilo iz ovog vremena. Naravno da je izbor tekstova uvek stvar konteksta i trenutka u kojem se projekat dešava, ali nekako u svojoj budućnosti, u budućoj karijeri, volela bih da nastavim da radim tekstove savremenih autora i naravno autora sa ovih prostora, jer mislim da imamo mnogo mladih glasova koji će se tek čuti i treba da se čuju.

GLAS: Pekli ste zanat asistirajući na projektima u Narodnom pozorištu u Beogradu i "Ateljeu 212". Šta je ono najvažnije što ste naučili, a što primjenjujete sada kada ste Vi ta koja donosi konačne odluke na probama?

KRUNIĆ: Ja sam kroz procese naučila mnogo o radu sa ljudima i o strpljenju. I moram da kažem da sam naučila da autoritet ne znači vikanje, ni galama, ni naređivanje, nego ideja. I da se ljudi skupljaju oko neke ideje i da će mi poverovati ili ne poverovati u odnosu na to koliko je moja ideja dobra ili njima zanimljiva ili inovativna ili čvrsta, ali da ono što pokreće zapravo proces jeste ideja.

GLAS: Nakon ova dva projekta šta biste izdvojili kao najveću ličnu i profesionalnu lekciju koju ste naučili i u kojem pravcu želite da se dalje razvijate kao rediteljka?

KRUNIĆ: Pa moram da kažem da je možda najznačajnija stvar koju sam ja naučila da nije kraj sveta ako nešto u tom trenutku ne znate, odnosno ne znam, da je okej da nekad nekom nije dan, da je okej da nekad nešto ne ide, da je nekad okej da nemamo rešenje, ali da ćemo do njega doći zajedno i da nekako to međusobno poštovanje i istrajnost treba da bude pored ideje pokretač za rad.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.