Анандо Ченић о позоришту и опери: Представа не смије да изгуби суштину

БАЊАЛУКА - Морам да признам, радити оперу потпуно је другачија ствар и перцепција сценског изражаја. Некако ми се чини да у овом раду морамо имати отворена сва чула. Рецимо, оно што ми је било чудно јесте да сам на сваки одређен тон морао бити у том трену на сцени. Знате, изискује много тачности.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Анандо Ченић објашњавајући своја искуства након недавног  гостовања у Црној Гори са опером "Кармен" у режији Милана Нешковића, а под диригентском палицом Стефана Зекића. Талентовани умјетник истиче да је рад на опери "Кармен" био огромно искуство, не само за њега већ и за цијели ансамбл.

- Заиста је било доста занимљиво и изазoвно из више аспеката, један од таквих је можда то што сам играо све на француском језику који прије тога никад нисам учио. Мислим да сам успио колико-толико да досегнем тај ниво акцента и дијалекта колико се то од мене тражило кад је у питању мој лик који тумачим. Све у свему, било је то за мене нешто ново и несвакидашње искуство, и претпостављам, сад када биh добио позив за неку нову оперу, мислим да би било доста олакшавајући позив  узевши у обзир ово предивно искуство.

ГЛАС: Знамо да је за сваког глумца скоро сваки пројекат неко ново искуство и нова количина знања коју умјетник склапа у свој мозаик животних искустава. Шта глумац може да научи из пројектa попут опере "Кармен"?

ЧЕНИЋ: Кад говоримо о сцени, увијек је јако важно да слушамо партнера, уосталом о томе нас доста уче и на глуми, али овдје је то дословно и подигнуто на максимум. Дословно  морамо чути сваки такт и тон који произведе оркестар. Искрено, драго ми је што сам имао прилику да радим с колегама из Србије и мислим да, поред тога што су одлични оперски пјевачи, они су изузетно добри као глумци, али и као узори за нас млађе умјетнике.

ГЛАС: Један сте од ријетких младих глумаца који су јако млади добили шансу да глуме у националном театру. Гледајући свеукупан досадашњи рад на фамозним даскама НПРС, остварили сте прилично добар број улога за кратко вријеме, а за неке су посебно пљуштале позитивне критике. Ипак, само Ви знате како се наћи на великој позорници НПРС и колико је рада уложено до тог изласка на њу?

ЧЕНИЋ: Јако сам захвалан што ми је Народно позориште пружило ту врсту повјерења. Ја некако сваку улогу и сваки пројекат гледам засебно, ако ме разумијете. Мислим да позориште изискује колективни приступ, али у истој мјери и индивидуални приступ. Сваки пројекат би требало да одвајамо од претходног и то све у служби умјетности, да бисмо имали аутентичан израз у представи. Некако тиме сам се одувијек водио и вјерујем да је то исправно тумачење и да су многе моје колеге сагласне у томе.

ГЛАС: Једну од занимљивијих рола направили сте у познатом руском класику "Иванов" А. П. Чехова, а у режији Жељка Ђукића. По чему памтите тај процес и какво је искуство било "рвати се" са краљем кратке приче, великим Чеховом?

ЧЕНИЋ: Драго ми је што сте поменули ту представу зато што је то један од мојих омиљених процеса у животу. Памтим га по много лијепог што се збивало у том раду. Првенствено памтим по Жељковом добром редитељском приступу који је већину фокуса бацио на глумца. Ишао је у ситне детаље и детаљчиће у раду са нама. Наиме, у овом комаду имао сам доста простора када је у питању мој лик и доста слободе у сваком случају кад је ријеч о градњи лика, што ме је посебно охрабрило. Имали смо око 70 проба и доста се тога много научити како у раду са Жељком, тако и у раду са мојим колегама из ансамбла.

ГЛАС: Као глумац, да ли сте поборник да се класични комади адаптирају у модерном руху попут верзије бањалучког "Иванова" или сте  за варијанту да се то увијек изводи у изворном облику?

ЧЕНИЋ: Увијек треба да тражимо нове форме и нови начин за стваралаштво,  али увијек с мјером. То изворно увијек треба да остане базично, просто то не смијемо никад занемарити, јер би се оскрнавио оригинал због огромног одступања од оног суштинског у дјелу. Можда би требало то све надограђивати са великом мјером, када је ријеч о адаптацијама у модерном руху, као што рекосте. Представа никада не смије да изгуби свој темељ и суштину. 

ГЛАС: Коју бисте Ви оцјену дали за представу "Иванов" из угла гледаоца и читаоца?

ЧЕНИЋ: Ставићу чврсту деветку због мог личног угла, а можда би била и виша оцјена, али нека стоји деветка па ћемо видјети... (смијех).

ГЛАС: Мајка природа Вас је наградила са неколико божјих дарова, један од њих јесте музика, односно пјевање. Како поимате ту прву умјетност те шта она за Вас представља  као умјетника/човјека?

ЧЕНИЋ: Музика је моја велика љубав. Волим да пјевам и да свирам и доста тога провучем и у представама у којима играм, а у неким сам чак имао ту част и привилегију  да компонујем. Међутим, моја љубав према позоришту и глуми била је покретач свега осталог што је везано за умјетност.

ГЛАС: Шта волите да слушате?

ЧЕНИЋ: Све зависи од ситуације и расположења, али волим заиста свашта да слушам. Од шпанског, француског и домаћег репа, фанки музике, доброг рокенрола, па све до севдалинке ако је добро друштво на окупу.

ГЛАС: Знамо да су глумци вјечита дјеца којој никад није доста маштања, игре и духовитости, али каријере траже и планове, па шта планирате у професионалном смислу у периоду који је пред Вама?

ЧЕНИЋ: Требало би доста новог да се дешава у Народном позоришту и већ од краја августа план је да почнемо рад на новој представи, такође има још занимљивих пројеката до краја године, али о том потом.

ГЛАС: Како ћете провести овај заслужени љетни одмор од позоришних обавеза?

ЧЕНИЋ: Имам тај мали круг људи, односно мојих пријатеља са којима се радо волим дружити и проводити вријеме, а морам да кажем да свако љето имам нову листу књига које  морам да прочитам и то ме онако, духовно освјежава, ако могу тако да се изразим (смијех).

ГЛАС: О којим је насловима ријеч?

ЧЕНИЋ: "Игра стаклених перли" Хермана Хесеа, али и савремени наслови Фредрика Бакмана и Нила Гејмена, као и литература из свјетске историје. Биће занимљиво.

ГЛАС: Опробали сте се пред камером на сетовима неколико кратких филмова и у неким ТВ улогама. Да ли правите разлику између позоришне и глуме пред камерама или је такво размишљање претјеран луксуз за глумиште у културним срединама попут наше?

ЧЕНИЋ: Нажалост, ми овдје немамо тако претјеран луксуз кад је ријеч о снимању и раду пред камерама. Гледано са емотивне стране, позориште ми је ипак много приближније и за позориште је потребно доста фокуса и кондиције. И то ме онако посебно испуњава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.