Aна Ђорђевић: Не радим за награде

"Радничка хроника" је ретко срчано написан комад, снажан. Када сам га прочитала, сатима сам размишљала о њему, а да уопште нисам знала да ли ћу га уопште режирати. Петар Михајловић је написао комад о теми о којој мора да се пише, управо на онај начин на који сам ја осећала да о њој мора да се пише. Представа, пак, свој успех дугује томе што су сви сарадници до једнога и сви глумци схватили шта треба да раде. Звучи једноставно, али то је прави "кунст" у позоришту!

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" редитељка Aна Ђорђевић, која је режирала представу "Радничка хроника", вишеструко награђиван комад у продукцији Народног позоришта Републике Српске.

Ријеч је о представи за коју се може рећи да је апсолутни побједник Сусрета позоришта БиХ у Брчком, јер је освојила седам награда на овом фестивалу.

* ГЛAС: Колико Вам награда за најбољу представу у БиХ, коју сте добили у Брчком, даје подстицаја да наставите да се бавите најважнијим темама из наше свакодневице?

ЂОРЂЕВИЋ: Добро питање. Ево одговора - не радим за награде. Уколико је услов да се добије награда заокупљеност искључиво тренди темама из свакодневице - не, хвала, мени такве награде не значе ништа. Знам да Ви нисте желели то да кажете, али користим Ваше питање као шлагворт да ја то кажем. Лако се из жеље да се буде друштвено одговоран склизне у злоупотребу болних, контроверзних тема зарад самопромоције. Мени самопромоција, наравно, значи до извесне мере, али ми слобода ипак значи неупоредиво више.

* ГЛAС: Јесте ли разговарали са публиком послије одгледане "Радничке хронике"? Да ли је било оних који су Вам рекли да ће данима послије размишљати о свему што су видјели те вечери на сцени?

ЂОРЂЕВИЋ: Да, наравно, разговарала сам, али, реакције се углавном при тим сусретима своде на понеку реч, поглед - тешко људи говоре отворено о већини питања која се постављају у представи. Ово је једна од ретких, можда једина представа у мојој режији, коју ја сама не могу да гледам а да то скупо не платим, рецимо, потребом да се повучем и будем сама сатима. И знам, по начину на који се представа прати, да већина људи реагује слично. Понекад у тим тренуцима помислим: "A да нисмо претерали? Да нисмо можда некоме овим наудили? Да нисмо отворили ране које не треба отварати, јер се тешко лече?" Aли, онда - а зар смо могли другачије да све то испричамо? Па - нисмо. Били смо честити колико год смо могли, то је једино што ми, уосталом, и можемо, као обични драмски уметници.

* ГЛAС: Радите ли неку нову представу у неком од позоришта у региону?

ЂОРЂЕВИЋ: Тренутно не режирам ништа. Од новембра сам запослена као асистент режије на Факултету драмских уметности у Београду, и посвећујем се настави, док паралелно радим на писању новог текста по мотивима неколико дела Исидоре Секулић, који ћу режирати у другом делу сезоне у Југословенском драмском позоришту. Сада када сам стално запослена на Факултету, знатно ћу смањити број режија ван Београда. Ипак, у плану ми је поновни долазак у Бањалуку, и ако све буде како треба, тј. како бих ја желела да буде, видећемо се поново…

Изазов

* ГЛAС: Шта би за Вас представљало нови позоришни изазов, неки одређени комад или можда дјело неког писца?

ЂОРЂЕВИЋ: Неко конкретно дело не, изазов ми је откривање и примена нових средстава. Изазов ми је експеримент са позоришним простором, мислим да још увек нисам довољно истражила могућности простора. Потпуно другачији приступ улози сценографије у позоришту - то ме сада занима.      

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.