Ana Đorđević: Ne radim za nagrade

"Radnička hronika" je retko srčano napisan komad, snažan. Kada sam ga pročitala, satima sam razmišljala o njemu, a da uopšte nisam znala da li ću ga uopšte režirati. Petar Mihajlović je napisao komad o temi o kojoj mora da se piše, upravo na onaj način na koji sam ja osećala da o njoj mora da se piše. Predstava, pak, svoj uspeh duguje tome što su svi saradnici do jednoga i svi glumci shvatili šta treba da rade. Zvuči jednostavno, ali to je pravi "kunst" u pozorištu!

Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" rediteljka Ana Đorđević, koja je režirala predstavu "Radnička hronika", višestruko nagrađivan komad u produkciji Narodnog pozorišta Republike Srpske.

Riječ je o predstavi za koju se može reći da je apsolutni pobjednik Susreta pozorišta BiH u Brčkom, jer je osvojila sedam nagrada na ovom festivalu.

* GLAS: Koliko Vam nagrada za najbolju predstavu u BiH, koju ste dobili u Brčkom, daje podsticaja da nastavite da se bavite najvažnijim temama iz naše svakodnevice?

ĐORĐEVIĆ: Dobro pitanje. Evo odgovora - ne radim za nagrade. Ukoliko je uslov da se dobije nagrada zaokupljenost isključivo trendi temama iz svakodnevice - ne, hvala, meni takve nagrade ne znače ništa. Znam da Vi niste želeli to da kažete, ali koristim Vaše pitanje kao šlagvort da ja to kažem. Lako se iz želje da se bude društveno odgovoran sklizne u zloupotrebu bolnih, kontroverznih tema zarad samopromocije. Meni samopromocija, naravno, znači do izvesne mere, ali mi sloboda ipak znači neuporedivo više.

* GLAS: Jeste li razgovarali sa publikom poslije odgledane "Radničke hronike"? Da li je bilo onih koji su Vam rekli da će danima poslije razmišljati o svemu što su vidjeli te večeri na sceni?

ĐORĐEVIĆ: Da, naravno, razgovarala sam, ali, reakcije se uglavnom pri tim susretima svode na poneku reč, pogled - teško ljudi govore otvoreno o većini pitanja koja se postavljaju u predstavi. Ovo je jedna od retkih, možda jedina predstava u mojoj režiji, koju ja sama ne mogu da gledam a da to skupo ne platim, recimo, potrebom da se povučem i budem sama satima. I znam, po načinu na koji se predstava prati, da većina ljudi reaguje slično. Ponekad u tim trenucima pomislim: "A da nismo preterali? Da nismo možda nekome ovim naudili? Da nismo otvorili rane koje ne treba otvarati, jer se teško leče?" Ali, onda - a zar smo mogli drugačije da sve to ispričamo? Pa - nismo. Bili smo čestiti koliko god smo mogli, to je jedino što mi, uostalom, i možemo, kao obični dramski umetnici.

* GLAS: Radite li neku novu predstavu u nekom od pozorišta u regionu?

ĐORĐEVIĆ: Trenutno ne režiram ništa. Od novembra sam zaposlena kao asistent režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i posvećujem se nastavi, dok paralelno radim na pisanju novog teksta po motivima nekoliko dela Isidore Sekulić, koji ću režirati u drugom delu sezone u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sada kada sam stalno zaposlena na Fakultetu, znatno ću smanjiti broj režija van Beograda. Ipak, u planu mi je ponovni dolazak u Banjaluku, i ako sve bude kako treba, tj. kako bih ja želela da bude, videćemo se ponovo…

Izazov

* GLAS: Šta bi za Vas predstavljalo novi pozorišni izazov, neki određeni komad ili možda djelo nekog pisca?

ĐORĐEVIĆ: Neko konkretno delo ne, izazov mi je otkrivanje i primena novih sredstava. Izazov mi je eksperiment sa pozorišnim prostorom, mislim da još uvek nisam dovoljno istražila mogućnosti prostora. Potpuno drugačiji pristup ulozi scenografije u pozorištu - to me sada zanima.      

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.