Александар Руњић за „Глас“: Глума помаже људима да буду здрави и нормални

Рекао је ово за "Глас Српске" Александар Руњић, харизматични глумац бањалучког глумишта, објашњавајући како се снашао у главној улози Сладана у хумористичкој серији "ТВ бар" у режији Бранислава Стошића која се ових дана емитује на АТВ-у. Талентовани умјетник, иначе редован члан ДПРС, каже да је ово за њега било ново, али крајње занимљиво искуство.

- Кад је ријеч о улози, играм конобара Сладана. То је поштен човјек који има жену и дијете и све што чини око себе, он некако то чини на поштен начин, што такве људе и кошта понекад. То је, заправо, једна поштењачина, што би рекли у народу, а насупрот мом лику јесте мој брат Филипс, којег игра Никола Милаковић. Једна врста згубидана, који стално припрема неке смицалице и преварантске послове. Мислим да ће та одударања ликова бити изузетно занимљива за гледаоце, стога вјерујем да ће уживати у овој серији. Морам да признам да у почетку није било лако. Имао сам малу бојазан пред камерама као и сви, јер као што је познато, ипак ми не снимамо толико често на филму и телевизији, махом смо базирани и фокусирани на даске које живот значе. Срећом, имали смо заиста одличну екипу па смо сваки проблем или недоумицу током снимања брзински рјешавали захваљујући сјајном младом редитељу Браниславу Стошићу, који ми је много помогао кад је у питању овај пројекат - рекао је Руњић.

ГЛАС: Какав сте утисак стекли док сте читали сценарио први пут?

РУЊИЋ: Допао ми се текст. Осјетио сам да би могла добра ствар да се уради од ове серије. Додуше, било је некаквих нејасноћа у почетку, али касније, кад смо ушли у причу и у читаће пробе, то смо све ишчистили те успјешно ријешили са Јеленом Медић која је написала сценарио за серију. Она нам је много помогла кад нам је раширила руке рекавши да можемо да убацујемо своје ријечи и да импровизујемо, али да се држимо суштине и тако је и било.

ГЛАС: Играли сте у многобројним позоришним остварењима, ради се о великој галерији ликова које сте успјешно дочарали и одиграли. Знамо да је то незахвално из глумачке перспективе, али ипак, можете ли издвојити једну представу која Вам је најдража срцу?

РУЊИЋ: Има их много. Ипак, добро. Нека то буде представа "Не играј на Енглезе", у режији мог пријатеља Марка Вукосава. За ту представу много лијепе успомене носим. Никад нећу заборавити пробе и читав процес стварања представе који се највећим дијелом одвијао у Бугојну, помало у Бањалуци. У представи поред мене играју Бојан Колопић и Сенад Милановић. Занимљив податак је да је у представи требало да игра Марко Недељковић, међутим, Маре је морао да изађе из пројекта због изненадних послова у Београду, умјесто њега дошао је Кола (Бојан Колопић) који је за врло кратко вријеме савладао лик и текст, прилично велик текст, што је за сваку похвалу. Мислим да је то било десетак дана прије премијере, колико ме сјећање служи. Мало је таквих. Ево, играмо већ четврту годину са великим успјехом у ГП "Јазавац" и стварно ми прија док играмо, као неки добар лијек ми дође ова представа, и надам се да ћемо још дуго играти.

ГЛАС: Ви сте већ двије године редован члан Дјечијег позоришта Републике Српске. Искрено, то је за сваку похвалу, јер се ипак ради о реномираном театру, што показују многобројне награде и признања који стижу на адресу Ђуре Даничића 1.  Како сте се снашли на новом радном мјесту и какав је Александар Руњић као глумац луткар?

РУЊИЋ: Прије Дјечијег никад нисам имао додира са луткама. Заправо, лажем (смијех). Било је тога на завршној години глуме, код покојног професора Бојића, али нисмо радили у некој већој мјери, ипак смо тад имали неке друге приоритете на академији као што су монодрама, дипломска представа и томе слично. Не знам, мислим, још увијек се сналазим, требаће ми времена да похватам неке ствари везане за луткарство. Морам рећи да је мало напорно. Стално је некаква акција како на сцени, тако и ван сцене, јер сте нон-стоп у покрету, затим дуго ми је требало да се помирим са чињеницом да нема суфлера, затим још неких ствари на које нисам навикао, али то је све нормално. Ту сам, и тек сам дошао. Учим се. Дуг је то процес очигледно, иако сам одиграо седам представа током двије године откако сам редован члан ДПРС. Што се тиче колега и комплетног руководства, шта да кажем (кроз смијех). Мене су тамо примили као мало воде на длану. Стварно. Вјерујте ми. Сви ми помажу у сваком моменту, рецимо, у којем се не снађем баш најбоље, и то ми је посебно драго. Ипак то није толико учестала ствар, зато наглас могу да кажем да сам презадовољан.

ГЛАС: Како Ви доживљавате глуму пред дјецом која се умногоме разликује од класичног театра и уобичајених драмских текстова?

РУЊИЋ: Што се тиче разлике, огромна је! Тамо су драмски текстови, овамо бајке за дјецу. По мени, барем тако тренутно поимам, глума пред дјецом је доста пренаглашена, то се тражи од нас глумаца. Пренаглашена глума, а опет природно. Баш чудно, је л' да. У почетку ми је било јако неприродно како сам све то играо, да бих на крају ипак схватио ту чар пренаглашене глуме пред малишанима.

ГЛАС: Постоји много теорија и дефиниција везаних за ријеч глума, али шта је глума Вама у личном смислу?

РУЊИЋ: Најискреније, мислим да је глума само здравље. То је здравље нама који играмо и то је здравље онима који нас гледају. Често се људи мало исплачу, потом се мало исмију и зато је она инспиративна и љековита. Понављам, глуму схватам као здравље. Глума је као лијек који може да помогне човјеку да би био здрав, а опет, с друге стране, и као наука и те како, јер много шта ту може да се  научи. Ето, таква је глума.

ГЛАС: Ви сте отац једне мале Еме. Вјерујем, то Вам је најдража улога у животу. Колико је то измијенило живот Вас као умјетника и као човјека?

РУЊИЋ: То је нешто предивно, прекасно, нешто најљепше на свијету. Па ја нисам могао да вјерујем да је то тако иако сам био у прилици више пута да слушам неке моје људе и пријатеље који имају дјецу. Нисам могао да то схватим док нисам добио своје дијете. Да, промијенило ме, како да не, и мене и моју супругу Нину. Искрено, ја много волим живот, дружење и добру музику, али, вјерујте, послије овога некако још више волим! Тако да ово уопште не доживљавам као неку обавезу и нешто што би ме спутавало у било чему. Уживам у сваком тренутку од јутра до вечери, кад год нисам на пробама. Шетамо, играмо се, то је баш релаксирајуће. Е сад, морам и ово да кажем. Мене су запослили исте године када се моја цурица родила. Хоћу да кажем да се самим тим промијенио мој однос према глуми у Дјечијем позоришту. Некако, док говорим  текст дјечици испред сцене, одмах замишљам у мислима моју бебару, тачно ми буде лакше и уживам у свакој представи. То ми је сигурно додатна мотивација, како у раду, тако и ван њега.

Занимљивост

ГЛАС: Рекосте да носите лијепе успомене везане за ову представу и да никад нећете заборавити пробе и читав тај процес стварања представе "Не играј на Енглезе". Да ли можете да нам испричате неку догодовштину током настанка и стварања представе?

РУЊИЋ: Кристалише ми се сјећање на ситуацију док смо имали те силне пробе и дружења у Бугојну, гдје смо били смјештени код једне старе тете. Чини ми се да се звала Љиљана, и та жена је била жена покојног Јаблана који је био шибицар, а коме је велики Џони Штулић посветио чувену пјесму "Јаблане, крени другом страном". Један чудан спој на неочекиваном мјесту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.